Pet stvari u zivotu koje se ne mogu vratiti

Devojka je cekala avion u cekaonici jednog velikog aerodroma. Posto je trebala dugo cekati, odlucila je kupiti knjigu kako bi joj vrijeme brze proslo. Uz knjigu kupila je i paketic keksa.
Sjela je u VIP cekaonicu kako je nitko ne bi uznemiravao. Kraj nje je bila stolica sa keksom, a sa druge jedan gospodin koji je citao novine. Kad je ona pocela uzimati kekse i gospodin je uzeo jedan. Ona se sokirala, ali nista nije rekla i nastavila je citati knjigu. U sebi je pomislila: ma gledaj ti ovo, da samo imam malo vise hrabrosti, do sada bih ga vec udarila... Svaki put kad je ona uzimala jedan keks, covjek pored nje, ne obazirajuci se ni na sta, uzimao je isto tako jedan. Nastavili su tako dok nije ostao samo jedan u paketu i djevojka pomisli: bas me zanima sta ce sada napraviti!!!
Covjek uzme posljednji i podijeli ga na dvoje!
Ovo je zaista previse, pomisli djevojka, sokirana uzme svoje stvari, knjigu, torbu i ode prema izlazu iz cekaonice. Kada se osjecala malo bolje, nakon sto ju je prosla ljutnja, sjela je na mjesto gdje nije bilo nikoga da bi izbjegla neke druge neugodne dogadjaje. Zatvori knjigu i otvori torbu da je ubaci u nju. U tom trenutku ugleda paketic keksa jos uvijek netaknut.
Postidje se kao kradljivac i tek tada shvati da je keks, isti kao njen, bio od gospodina koji je sjedio pored nje, ali koji je, bez sokiranja, nervoze ili prepotencije, podijelio i svoj posljednji komad sa njom, totalno suprotno od nje, kojoj su bili povrijedjeni ponos i osjecaji.

ZAKLJUCAK: Koliko puta u nasem zivotu cemo ili smo pojeli tudji keks, a da to nikad necemo ili nismo ni saznali?
Prije nego sto se dodje do brzopletog zakljucka i prije nego sto se pocne misliti lose, GLEDAJ sa paznjom detalje, vrlo cesto situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!!!!

"U zivotu postoji 5 stvari koje se ne mogu vratiti:
- Kamen kada je bacen;
- Rijec nakon sto je recena;
- Mogucnost nakon sto je izgubljena;
- Vrijeme kada je proslo;
- Ljubav za koju se NE BORI."

 

 

*************************************************************
Priča se da je požar izbio u kući u kojoj je neki čovjek spavao. Pokušali su ga iznijeti kroz prozor. Nisu uspjeli. Pokušali su ga iznijeti kroz vrata. Nije išlo. Bio je prevelik i pretežak.
Bili su prilično očajni dok netko nije predložio: "Probudite ga, onda će sam izići."
*************************************************************

 

 

*************************************************************
"Nesreće mogu donijeti rast i prosvjetljenje", reče učitelj.
To je obrazložio ovako:
Svaki bi dan ptica nalazila sklonište u suvim granama drveta koje je stajalo usred velike nenaseljene ravnice. Jednog je dana orkanski vjetar iščupao drvo i prisilio sirotu pticu da leti stotine kilometara u potrazi za skloništem - dok napokon nije doletjela do šume bogate plodnim drvećem.
I zaključio bi: "Da je osušeno drvo ostalo, ništa ne bi navelo pticu da ostavi svoju sigurnost i da leti dalje."

*************************************************************

 

 

 

************************************************************

"Neka Vam dani koji dolaze donesu mnogo srece, zdravlja, i naravno smeha sa onim koji vas vole i koje volite, smeha najvise, kao sto pesnik rece, on nam uvek nedostaje....
Paradoks naseg vremena kroz istoriju je da imamo vece kuce ali krace zivce, sire puteve ali uza gledista. Trosimo vise, a imamo manje, kupujemo vise ali uzivamo manje, vise pogodnosti ali manje vremena.
Imamo vise diploma, ali manje razuma, vise znanja ali manje rasudivanja, vise strucnjaka ali ipak vise problema, vise znanja u medicini ali manje zdravlja. Pijemo previse, pusimo previse, trosimo nesmotreno, smejemo se premalo, vozimo prebrzo, previse se ljutimo, prekasno lezemo, ustajemo previse umorni, citamo premalo, gledamo TV suvise.Volimo preretko, i mrzimo precesto.
Naucili smo kako da prezivljavamo ali ne i da zivimo. Dodali smo godine zivotu ali ne i zivot godinama. Stigli smo sve do Meseca i natrag. Napravili smo velike stvari ali ne i bolje stvari. Savladali smo atom ali ne i svoje predrasude.
Pisemo vise ali ucimo manje. Planiramo vise ali postizemo manje. Naucili smo zuriti ali ne i cekati.
Ovo su vremena brze hrane i sporog varenja, velikih ljudi i sitnih karaktera, brzih zarada i plitkih odnosa. Ovo su dani luksuznijih kuca ali unistenih domova. Ovo su dani brzih putovanja, jednokratnih pelena, moralnosti koja se moze odbaciti, jednodnevnih predstava, umornih tela, i tableta koje cine sve - da nadomeste vitamine, hranu, ali i da stisaju, ubiju.
Smejte se cesto, dugo i glasno. Smejte se dok ne izgubite dah. Suze se dogadjaju. Izdrzite, odbolujte, prezivite.
Recite ljudima koje volite da ih volite, u svakoj prilici. Zivot se ne meri brojem udisaja koje napravimo, nego trenucima koji nam oduzmu dah."

*************************************************************

 

 

 

MASKE

Jednog dana na plaži se susretoše Ljepota i Rugoba.
"Hajdemo se kupati u moru", rekoše.
Skinu se i zaplivaju. Nakon nekog vremena Rugoba izađe iz mora, obuče odjeću koja je pripadala Ljepoti te pođe svojim putem.
Kad je iz mora izašla Ljepota, ne nađe svoje odjeće. Budući da se stidjela hodati naga, obuče Rugobinu odjeću te pođe svojim putem.

Ljudi i danas počesto zamijene jednu za drugu.
Ipak ima i onih koji prepoznaju Ljepotu bez obzira na to kako je odjevena, kao i onih koji prepoznaju Rugobu ne dajući se zavesti njezinom odjećom.

 

 

 

RUŽA

Njemački pjesnik Rilke boravio je neko vrijeme u Parizu. Idući na sveučilište svakog je dana u dvorištu svoje prijateljice Francuskinje prolazio vrlo prometnom ulicom.
Na tom putu, iza jednog ugla, redovito je sjedila neka prosjakinja, koja je od prolaznika tražila milostinju. Sjedila je uvijek na istom mjestu, nepomična kao kip, s ispruženom rukom gledajući u zemlju.
Rilke joj nikada nište nije udijelio, dok je njegova prijateljica znala spustiti koji novčić.
Jadnog dana mlada žena začuđeno upita pjesnika:"Zašto nikada ništa ne daš onoj sirotici?"
" Trebali bismo udijeliti nešto njezinom srcu, a ne u ruke" odgovorio je pjesnik.

Slijedećeg dana Rilke se pojavio s prekrasnom, tek procvalom ružom. Stavi je prosjakinji u ruku i htjede proći.
Tada se dogodi nešto neočekivano. Sirotica je podigla oči , pogledala pjesnika, brzo ustala, uzela njegovu ruku i poljubila je. Otišla je stišćući ružu na grudima.
Cijeli tjedan nisu je vidjeli. Osmoga dana pojavila se na istom uglu. Bila je nijema i nepokretna kao i uvijek.
"Od čega je živjela sve ove dane, kad nije ništa dobila?" upitala je mlada Francuskinja.
"Od ruže", odgovori pjesnik.

 

 

 

 

 

Kad bih ponovo mogla proživjeti život


Otišla bih u krevet kad sam bila bolesna, umjesto pretvaranja da će se svijet prestati okretati ako ne budem prisutna.
Zapalila bih ružičastu svijeću napravljenu poput ruže prije nego što se otopi u skladištu.
Manje bih pričala i više slušala.
Pozvala bih prijatelje na večeru čak i ako je tepih umrljan ili je kauč izblijedio.
Pojela bih kokice u "dobroj" dnevnoj sobi i manje bih brinula o nečistoći ako moji požele zapaliti vatru u kaminu.
Odvojila bih vrijeme za slušanje mog djeda i lutanju kroz njegovu mladost.
Preuzela bih više odgovornosti koje je nosio moj muž.
Ne bih nikad inzistirala da prozori automobila budu zatvoreni usred ljetnog dana jer je moja kosa taman isfrizirana i uređena.
Sjela bih na travnjak (bez obzira na mrlje od trave).
Manje bih plakala i smijala se ispred televizora, a više promatrajući život.
Ne bih nikad kupila nešto samo zato što je to praktično, što se neće vidjeti mrlje ili zato što ima doživotnu garanciju.
Umjesto što sam željela da što prije prođe devet mjeseci trudnoće, cijenila bih svaki trenutak i shvatila da je čarolija koja raste u meni jedina prilika da pomognem Bogu u stvaranju čuda života.
Kad bi me djeca naglo poljubila, ne bih nikad rekla: "Kasnije. Sada operi ruke prije ručka." Bilo bi puno više Volim te umjesto Žao mi je.
Najviše bih, kad bih imala drugu priliku za život, cijenila svaku minutu, gledala je i zaista vidjela i nikad se ne bih osvrtala.
Prestanimo se znojiti zbog malih stvari. Prestanimo brinuti o tome tko nas ne voli, tko ima više ili tko što radi. Umjesto toga, počnimo cijeniti odnose koje imamo s onima koji nas vole.
Razmišljajmo o tome čime nas je Bog blagoslovio. I što činimo svaki dan da poboljšamo sebe umno, fizički i emocionalno.
Nadam se da svi imate blagoslovljen dan.

 

 

 

Kamen mudre zene

Neka mudra zena, putujuci kroz planinu nadje u jednom potoku dragi kamen. Sutradan srete putnika koji bese gladan, te mudra zena otvori torbu da mu da nesto da pojede. On ugleda dragi kamen u njenoj torbi, ocara se njime i zatrazi od mudre zene da mu ga da. Mudra zena to ucini bez premisljanja.
Putnik podje dalje, sav radostan zbog svoje dobre srece. Znao je da kamen dovoljno vredi da ga ucini bogatim.
Ali, posle nekoliko dana, vrati se on nazad i potrazi mudru zenu. Kad je nadje, dade joj kamen i rece: "Razmisljao sam. Znam koliko je ovaj kamen vredan, ali ti ga vracam u nadi da cu od tebe dobiti nesto sto je mnogo, mnogo vrednije. Ako mozes, daj mi to sto imas u sebi, a sto ti je omogucilo da mi s takvom lakoćom daš ovaj skupoceni kamen."

 

 

 

 

»Stvari koje nisi nikada ucinio«


Secaš li se onog dana kad sam te molila
da mi posudiš svoj novi auto, koji sam zatim slupala?
Mislila sam da ceš me ubiti,
ali ti to nisi ucinio...
A secaš li se kad sam te nagovorila
da podemo na plažu iako si ti govorio da ce padati kiša,
i kiša je zatim i padala?
Mislila sam da ceš viknuti: »Jesam li ti rekao?!«
Ali ti si ostao miran...
Secaš li se kad sam ocijukala sa svima
da kod tebe izazovem ljubomoru,
i ti si bio ljubomoran.
Mislila sam da ceš me ostaviti,
ali ti to nisi ucinio...
Secaš li se kad sam prevrnula tortu od jagoda na tepih tvoga auta?
Mislila sam da ceš me istuci,
ali ti to nisi ucinio...
A seticeš se sigurno i one veceri
kad sam ti zaboravila reci da na slavlje treba doci u vecernjem odelu,
pa si došao u farmerkama?!
Mislila sam da ceš me ostaviti,
ali ti to nisi ucinio...
Istina, mnogo toga nisi ucinio.
Ali uvek si bio sa mnom strpljiv,
voleo si me i štitio.
Za mnoge stvari bih te molila za oproštenje da si se vratio iz Vijetnama...
Ali, ti se nisi vratio...

Zlatno pravilo:
Samo jednom živimo na ovom svetu.
Sve ono dobro što ga jedni drugima možemo uciniti, ljubaznost koju možemo iskazati, ucinimo odmah.
Ne odgadajmo to i ne zanemarujmo jer ovim svetom necemo proci drugi put.

 

 

 

 

Ljubav jednog slepca


Jedan mladić, slep od rođenja, zaljubio se u jednu slepu devojku. Ali, kada mu je jedan prijatelj rekao da je devojka ružnjikava, on je potpuno izgubio interesovanje za nju.
Šteta! On je nju jako dobro »video«. Pravi slepac je bio njegov prijatelj.
Pokušajte da analizirate ono što mnogi ljudi smatraju za slobodno odgovorno ponašanje, i najverovatnije ćete otkriti mehaničke reakcije i programirane odgovore. Umesto da stupe u kontakt sa stvarnošću, ljudi se uglavnom drže unapred utvrđenih stereotipa i krutih principa.
Ono što ljudi vole ili mrze nije suština stvari ili drugih osoba, već samo njihov spoljashnji izgled.


 

 

 



Žabice


Bila je jedna grupa žabica koje su se želele takmičiti. Želele su izaći na veoma visoku kulu pa je došlo mnogo gledaoca da daju podršku žabicama.
Utakmica je počela...
Ali...
Niko od prisutnih gledaoca nije verovao da će neka žabica uspeti doći do vrha kule.
Klimali su glavama i govorili:
”Joj, to je veoma naporno, nikada neće uspeti!”
ili:
”Ma neće uspeti, kula je veoma visoka!”
Žabice su počele da zaostaju...
...osim jedne, koja je brzo puzila, sve više i više...
Gledaoci su vikali:
”To je veoma naporno! Nemoguće je tako visoko dospeti!”
Jedna po jedna, žabice su odustajale i okretale se natrag...
osim jedne koja je istrajno išla napred... i uopšte se nije htela predati!
Na kraju je svaka odustala, osim ove jedne žabice koja se sama i s velikim ambicijama popela na vrh kule!
Ostale žabice, kao i gledaoci, su želeli saznati kako je uspela baš ona uraditi ono što su ostali smatrali nemogućim.
Jedan gledaoc je pristupio žabici i zapitao je kako je uspela skupiti toliko snage I volje da izađe do samog vrha .
Tada se ispostavilo, da je... pobednička žabica gluva!!!
Naravoučenije?
Nikad nemoj slušati one ljude koji su negativni i pesimisti . . . jer ti uzimaju najbolje čežnje i snove koje imaš u svojoj duši!
Uvek misli na snagu reči jer sve što čuješ ili čitaš utiče na tvoja dela!
Dakle:
Budi UVEK OPTIMISTA!
i šta više…
jednostavno budi “gluv” kada ti neko kaže da ne znaš i ne možeš ostvariti svoje snove!
Pomisli:
U svemu možeš uspeti kad to stvarno želiš!

 

 

 

 

I drveće želi hodati

Od smrti njegove žene gospodinu T. svi dani su bili jednaki. Ujutro bi ustajao, sjedio na balkonu do kasno popodne, a zatim bi otišao do parka i sjeo na svoju klupicu. Sa prvim mrakom odlazio bi kući na spavanje. I tako godinama.

Gospodin T. je umirovljeni službenik što za nastavak naše pripovijesti nije baš previše bitno. Večeras, poput usporenog filma, prilazi i sjeda na svoju klupicu. Njegova klupica je drvena i ugodna. No, zna se dogoditi da je njegova klupica zauzeta kad on stigne, pa baš tada gospodin T. mrzi čitav svijet. Isto tako se zna dogoditi da padaju snijeg ili kiša i tada je gospodin T. primoran gledati padaline kroz prozor svoga stana.

S njegove klupice se pruža sjajan pogled na ostatak parka i na sva 32 drveta u njemu. Gospodin T. voli baš to drveće i često razmišlja o njemu. Čudno mu je kako je drveće neambiciozno. Već godinama stoji na istom mjestu i tek s vremena na vrijeme promijeni svoju odjeću.

Da je gospodin T. kojim slučajem drvo (zbog neostvarivosti te ideje, mi si smijemo dopustiti tu slobodu), on bi sasvim sigurno isčupao svoje korijene i pošao u šetnju. Ne bi ostao ukočen, već bi vodio raznolik i svestran život i baš bi ga bilo briga što misli ostalo drveće o njemu.

Tu svoju ideju gospodin T. je već nekoliko puta htio izložiti nekom drvetu, ali uvijek mu ponestane hrabrosti. Da ga netko vidi kako razgovara s drvetom, mogao bi pomisliti da je gospodin T. luckast, a jedan umirovljeni službenik si ne može dopustiti takav luksuz.

I evo, dok smo se mi zapričali, pao je prvi mrak i gospodin T. mora kući na spavanje. I tako još godinama.

 

 

 

 

Tragovi u pesku

Sanjah jedne noći, kako šetasmo morskom obalom, moj Gospodin Bog i ja.
Pred mojim očima pojavi se brzinom filma moj život. Za svaki odsjek mog života, kako mi se činilo,
otkrih tragove stopala u pijesku. Jedan par tragova pripadaše meni, drugi mom Gospodinu.
Kad i posljednja slika pred mojim je očima preletjela, osvrnuh se natrag i vidjeh, kako je u pijesku često ostao samo jedan par tragova,a drugi je iščeznuo.
Ti tragovi označavahu odsjeke mog života, meni ponajteže. To me zbunilo.
Okrenuh se Gospodinu i upitah ga:
"Kad sam ti onomad sve što imah predao, da te mogu slijediti, tada si mi rekao da ćeš uvijek biti uza me. A sad vidim da najdublje krize mog života prati samo jedan par tragova u pijesku. Zašto si me ostavio upravo tada, kad sam te, sav očajan, najviše trebao?"
Gospodin me uze za ruku i reče: "Drago dijete, nikad te nisam ostavio samog, a pogotovo sam bio uza te u vrijeme tvojih patnji i boli. Tamo gdje vidiš samo jedan par tragova u pijesku, Tamo sam te na svojim rukama nosio." 


 

 

 

 

 

 Da li si ti sargarepa, jaje ili zrno kafe?

Cerka se zalila svom ocu na tezak zivot i rekla kako ne zna vise kako da se suprotstavi zivotnim problemima i teskocama, kako nema vise snage za borbu; jer cim resi jedan problem, vec je pred njom drugi i tezi od prethodnog.
Njen otac, koji je bio kuvar po zanimanju, odveo ju je u kuhinju. Uzeo je tri lonca, napunio ih vodom i stavio ih na vatru. Za kratko vrijeme voda u posudama pocela je da kljuca. U prvi lonac je stavio sargarepu, u drugi jaje, a u treci nekoliko zrna kafe, zatim ih je ostavio da se kuvaju neko vreme.
Cerka se nije mogla strpeti, jer nije znala sta njen otac tim postupkom zeli reci i dokazati.
Otac je iskljucio sporet, pa je izvadio sargarepu iz vode i stavio je u posudu, a isto je uradio sa jajetom i kafom. Pogledao je cerku i upitao: "Sta vidis?"

- "Vidim sargarepu, jaje i zrno kafe", odgovorila je.
Zatrazio je od nje da opipa sargarepu i osetila je da je sargarepa jako meka i krhka. onda je zatrazio da oguli jaje i videla je da je ono tvrdo i skuvano. Rekao joj je da pomirise kafu, a ona se nasmesila kad je osetila njen bogati miris.
-"Ali sta sve ovo treba da znaci"?, upitala je zacudjeno.
-"Znaj, kceri moja, da su i sargarepa i jaje i kafa prosli kroz isto stanje, boreci se sa istim neprijateljem -'kljucalom vodom', ali se svaki od njih suprotstavio na razlicit nacin.
Sargarepa je bila tvrda i jaka, ali je vrlo brzo omeksala i oslabila u kljucaloj vodi.
Jaje je cuvala njegova jaka ljuska, ali ne zadugo i ono se skuvalo u vreloj vodi i promenilo iz tecnog u tvrdo stanje.
Dok je kafa sasvim drugacija. Njeno zrno je ostalo isto, naprotiv - ona je uspela promeniti vodu! A ti??
Da li si sargarepa koja je naizgled jaka, ali, cim naidjes na manje prepreke i teskoce, oslabis i gubis snagu?
Ili si jaje mekog srca koje, kad naidje na probleme, postaje jako. Tvoja ljuska (spoljasnji izgled) se ne menja, ali se menja tvoja unutrasnjost tako da tvoje srce postaje tvrdo, jako i gorko?
Ili si zrno kafe koje izmeni vrelu vodu (a ona je izvor bola) tako sto je cini ukusnom i daje joj lep miris. Ako si kao zrno kafe, ti svoju okolinu cinis boljom, vrednijom, ti teskocu sebi olaksavas tako da ona bude olaksica umesto teskoce i problema, brige i tuge.
Razmisli, kceri moja, kako ces se suociti sa svim problemima i teskocama ovoga sveta??"

 

 

 

 

Jedan dečkić je upitao svoju majku: "Zasto plačeš?"
"Zato što sam žena" - odgovorila mu je.
"Ne razumem" - rekao je dečak.
Mama ga je samo zagrlila i rekla: "Nikada i nećeš".

Kasnije je upitao oca: "Zašto mi se čini da mama plače bez ikakvog razloga?"
"Sve žene plaču bez ikakvog razloga" - bilo je jedino što je tata znao reći.
Dečačić je odrastao i postao muškarac, i još uvek se pitao zašto žene plaču.
Na posletku je nazvao Boga. Kad ga je dobio, upitao ga je:
"Bože, zašto se žene tako lako rasplaču?"
Bog odgovori:
"Kad sam stvarao ženu morala je biti posebna.
Dao sam joj ramena, dovoljno jaka da nose svu težinu ovoga sveta, a opet dovoljno nežna da mogu pružati utehu.
Dao sam joj unutrašnju snagu da podnese porod i odbijanje koje joj toliko puta stiže od njene dece.
Dao sam joj čvrstinu koja joj omogućuje da ide dalje kad svi drugi odustanu, i da se brine za svoju familiju za vreme bolesti i nevolje bez prigovora.
Dao sam joj osećajnost da voli svoju decu bez obzira na sve, čak i ako ju je njezino dete veoma povredilo. Dao sam joj snagu da nosi svoga muža kroz njegove greške i načinio je od njegovog rebra da bi štitila njegovo srce.
Dao sam joj mudrost da zna da dobar muž nikada ne bi povredio svoju ženu, ali povremeno testira njenu snagu i odlučnost da bude uz njega.
I napokon, dao joj je suzu da je isplače.
To je samo njeno na korišcenje kad god joj zatreba.

 

 

 

 

 

 

"Jednom davno...svi ljudski osecaji i sve ljudske vrednosti su se nasli na jednom
skrivenom mestu na zemlji....
Kada
je DOSADA zevnula treci put, LUDOST je , uvek tako luda, predlozila:
Hajdemo se igrati skrivanja! Ko se najbolje sakrije, pobednik je medju
osecajima!
INTRIGA je podigla desnu obrvu, a RADOZNALOST je, ne mogavsi precutati, zapitala: Skrivanje?
Kakva je to igra?
To je jedna igra, zapocela je objasnjavati LUDOST- u kojoj ja pokrijem oci i brojim do milion, dok se
vi ne sakrijete. kada zavrsim sa brojanjem, polazim u potragu i koga ne pronadjem, taj je pobednik.
ENTUZIJAZAM je zaplesao, sledilo ga je ODUSEVLJENJE. SRECA je toliko skakala, da je nagovorila
SUMNJU i APATIJU, koje nikad nista nije interesovalo...
Ali nisu se svi hteli igrati...
ISTINA je bila protiv skrivanja, a i zasto bi se skrivala? ionako je uvek, na kraju svi pronadju...
PONOS je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mucilo sto on nije bio taj koji se setio
predloziti igru... OPREZ nije hteo reskirati...
Jedan, dva, tri.... pocela je brojati LUDOST
Prva se sakrila LENJOST, koja se kao i uvek bacila iza prvog kamena na putu...
VERA
se popela na nebo, ZAVIST se sakrila u senku USPEHA koji se muceci
popeo na vrh najviseg drveta...VELIKODUSNOST se nikako nije mogla
odluciti gde se sakriti, jer joj se svako mesto
cinilo savrsenim za
jednog od njenih prijatelja. LEPOTA je uskocila u kristalno bistro
jezero, a SRAMEZLJIVOST je provirivala kroz pukotinu drveta... DIVOTA
je nasla svoje mesto u letu leptira...
a SLOBODA u dahu vetra...
SEBICNOST je pronasla skroviste...ali samo za sebe! LAZ se sakrila na
dno okeana (laze, na kraju duge), a POZUDA i STRAST u krater
vulkana. ZABORAV se zaboravio sakriti, ali to nije ni vazno...
Kada je LUDOST odbrojavala 999 999 LJUBAV jos nije pronasla skroviste, jer je sve
vec bilo zauzeto...ugledavsi ruzicnjak, uskocila je, prekrivsi se prekrasnim pupoljcima...
MILION povice LUDOST, i otpoce svoju pretragu...
Prvu je pronasla LENJOST, iza najblizeg kamena...
Ubrzo je zacula VERU kako raspravlja o teologiji s bogom, a STRAST i POZUDA su iskocile iz kratera
od
straha... Slucajno se tu nasla i ZAVIST, i naravno USPEH, a SEBICNOST
nije ni trebalo traziti jer je sama izletela iz svog savrsenog
skrovista, za koje se ispostavilo da je pcelinja kosnica...
Od
tolikog trazenja LUDOST je ozednela, i tako u kristalnom jezeru
pronasla LEPOTU sa SUMNJOM joj je bilo jos lakse, jer se ona nije mogla
odluciti za skroviste pa je ostala da sedi na obliznjem kamenu...
Tako je LUDOST, malo po malo pronasla gotovo sve...
TALENAT
u zlatnom klasju zita ,TESKOBU u izgoreloj travi,, LAZ na kraju
duge...( laze, bila je na dnu okeana ) a ZABORAV je zaboravio da su se
uopste icega igrali...
Samo LJUBAV nije mogla nigde pronaci...
Pretrazila je svaki grm i svaki vrh planine i kada je vec bila besna, ugledala je ruzicnjak.
Usla je medju ruze, uhvatila suvu granu i od besa i iznemoglosti pocela udarati po
prekrasnim
pupoljcima. odjednom se zacuo bolan krik...ruzino trnje je izgrebalo
LJUBAVI oci... LUDOST nije znala sta ciniti...pronasla je pobednika,
OSECAJ NAD OSECAJIMA...ali LJUBAV je postala slepa... plakala je i
molila LJUBAV da joj oprosti i naposletku odlucila zauvek ostati uz
LJUBAV i pomagati joj.
Tako je LJUBAV ispala pobednik nad osecajima, ali je ostala slepa, a LUDOST je ostala da je zauvek prati."

no...
Gde ste vi, u ovoj prici?

 

 

 

 

 

Muz i zena su odlucili da odu zajedno na izlet preko vikenda .Muz je spakovao svoj pribor za pecanje,a zena koja je strastveno voljela da cita pa spakova nekoliko knjiga.Odose na obalu nekog jezera gdje iznajmise kucicu i camac s namjerom da tu provedu citav vikend.
Drugog dana njihovog izleta muz ne bjese jos nista upecao pa se,vrativsi se sa jezera,mrzovoljan vrzmao po kuci dajuci nervozne komentare.Da bi izbjegla da ga slusa,zena uze knjigu u ruku,sjede u camac i zaplovi na sredinu jezera da u miru provede ostatak dana citajuci.Poslije nekog vremena,njen mir narusi brujanje motora patrolnog camca koji joj se primicao.Patrolni camac se zaustavi uz bok njenog i iz njega joj doviknu mjesni serif:
-"Dobar dan gospodjo.Jel' znate da je u ovo doba godine ribolov zabranjen?"
-"Nemam pojma"-odgovori ona-"i ne bavim se pecanjem.Ovdje sam samo da u miru citam knjigu."
Serif joj rece:
-"Bojim se da cu ipak morati da vam napisem kaznu."'
-"Sta?!!Ali ja uopste ne umijem da pecam."
-"Imali ste priliku i propisnu opremu,tako da vam nazalost ipak moram napisati kaznu."
Zena vec ljuta rece:
-"U redu,a ja cu vas da tuzim za silovanje."
-"Sta???!!!"-zabezeknu se serif-"Nijesam vas ni pipnuo!"
-"Imali ste i priliku i propisnu opremu,tako da nazalost nemam izbora..."

Naravoucenije:
Nikad se ne raspravljaj sa zenom koja cita knjige.

 

 

 

 

 

Zena vozi putem...
Muskarac vozi putem u suprotnom smeru...
Kada se susretnu, zena spusti prozor i vikne:
-KONJ!
Muskarac odmah spusta prozor i odgovara:
-VESTICE!
Nastave dalje svako svojim putem, a muskarac, smejuci se sto je onako odgovorio zeni, udje u prvu krivinu i:
Udari pravo u crknutog konja koji je ležao na drumu...

Naravoucenije:
Muskarci nikad ne razumeju sta im žene govore.

 

 

 

 

 

Voze se cura i dečko na motoru. Cura: 'Nemoj tako brzo,smanji!!!!!' Dečko: 'Ne, baš je ludo...' Cura: 'Ne, nije...molim te uspori' Dečko:'Reci da me voliš!' Cura: 'Znaš da te volim!' Dečko:'Zagrli me' (cura ga zagrli) Dečko: 'Molim te uzmi moju kacigu sa glave, meni je tijesna i stavi je sebi na glavu!!!' Sljedeće jutro u novinama: Motor imao nesreću, jer su kočnice popustile, dvije osobe su bile na motoru-jedna je preživjela, a druga poginula. ISTINA JE: Da je dečko ustanovio na pola puta da su kočnice popustile, a to nije htio reći svojoj curi...želio je posljednji put čuti njene rijeći-] VOLIM TE! Želio je posljednji put osjetiti njen-]ZAGRLJAJ! Zatim ju je zamolio da stavi njegovu kacigu na svoju glavu, jer je želio da ona preživi, iako je to značilo da će on poginuti!

 

 

 

 

Djevojka upita svog dečka: 'Da li si zaljubljen u mene?' On odgovori:'Ne!'Ona ga upita:'Da li misliš da sam lijepa?'On odgovori:'Ne!' Ona ga opet upita:'Da li sam ja u tvom srcu?'On odgovori:'Ne!'Na kraju ga upita:'Da te napustim da li bi plakao za mnom?'On odgovori:'Ne!' Okrenula se veoma tužna i odlučila da ode od njega. On je na to zagrli i reče joj:'Ja nisam zaljubljen u tebe - JA TE VOLIM!!!! Ja mislim da nisi lijepa - JA MISLIM DA SI PREKRASNA!!! Ti nisi u mom srcu-TI SI MOJE SRCE!!!Ja ne bih plakao kad bi ne ostavila - UMRO BIH!!!' Znali su se 6 mjeseci, prije nego što su prohodali, posavađali su se, ali su se i prije te svađe zbližili još više. Jednog dana mu je rekla da je bolesna, da ima bolest srca. U trenutku ju je zagrlio i počeo plakati. Ubrzo kada je trebala ići na operaciju, kada je trebala ući u avion, nije se ni pozdavio s njom.Kada je došla oporavljena sa operacije nije ga vidjela. Pitala je mamu gdje je. A ona odgovorila:'ZAR NE ZNAŠ TKO TI JE DAO SRCE!!'

 

 

 

 

 

Prica o 3 macke

Htele tri macke da predju prugu, ali je prolazio voz.
Posto nisu htele da cekaju odlucise da jedna za drugom protrce izmedju prednjih i zadnjih tockova vagona.
Protrci prva, ali je zadnji tockovi zahvatise po repu i otseku joj pola istog.
Druga, kao i prva zavrsi ziva s druge strane sa odsecenim delom repa.
Treca, videvsi kako su prosle prve dve, savi rep izmedju zadnjih nogu i potrca.
Medjutim, saplete se o svoj rep, padne i tockovi joj odseku glavu.

POUKA: Kad macka oseti nesto izmedju nogu, izgubi glavu.

 

 

 

 

 

Vlak kroz zivot 


Kad se rodimo i kročimo u vlak, susrećemo se s ljudima za koje mislimo da će nas pratiti tijekom cijeloga našega putovanja. Primjerice, naši roditelji…
Nažalost, istina je posve drukčija. Kadli-tadli oni oni će sići s vlaka i ostaviti nas bez svoje ljubavi, svoje naklonosti, nježnosti, bez svoga prijateljstva i svoga društva.
Međutim, u vlak će unići
druge osobe
koje će nam biti
veoma važne.
To su naša braća i sestre,
naši prijatelji te ljudi koje susrećemo te koje ćemo
zavoljeti u svome životu.
Mnoge osobe koje ulaze
gledaju na putovanje
kao na kratku šetnju.
Drugi pak  na svojoj vožnji
kroz život nalaze samo žalost i tugu.
Ali ima i onih koji su u vlaku za vožnje
uvijek nadohvat ruke te spremno pomažu onima kojima treba pomoć.
Mnogi nakon svoga silaska s vlaka ostavljaju iza sebe trajnu čežnju.
Mnogi nas sunovraćuju u
duboku nevolju.
Mnogi ulaze i silaze
a da ih nismo ni zapazili.
Čudi nas što su mnogi putnici koji su nam najdraži negdje u nekom drugom vagonu.
Ostavljaju nas same u tome odsječku našega putovanja.
Naravno da nas
to ne priječi
uzeti na sebe tegobe putovanja i samoće
potražiti ih te se
pokušati  smjestiti
u njihov vagon.
Međutim,na našu žalost ne možemo sjesti uz njih. Mjesto je  pored njih već netko drugi zauzeo.
I takav je život. Prepun izazova, snova, maštanja, nadanja, prepun sastanaka i rastanaka, bez ponovnoga sastanka. I nikad se ti trenutci ne će vratiti. Pokušajmo od svoga putovanja kroz život učiniti najbolje što možemo.
Pokušajmo sa svima u vlaku biti u miru. Pokušajmo u svakome od njih vidjeti ono najbolje što je u njima.
Sjetimo se i toga da na svakome odsječku životnoga kolosijeka
netko od suputnika može ‘iskliznuti’ te da treba naše razumijevanje i simpatije.
I mi ćemo možebit ‘iskliznuti’ s kolosijeka. I vjerujemo da će se netko naći tko će nas razumjeti.  
I najveći je misterij putovanja što ne znamo kad ćemo mi napokon sići s vlaka. Isto tako ne znamo ni kad će naši suputnici sići. Pa ni za one koji sjede tik uz nas.
Bit ću veoma tužan i žalostan kad moradnem sići zauvijek s vlaka.
Vjerujem da će veoma boljeti rastanak s nekim prijateljima koje sam susreo za vrijeme putovanja te koji su mi postali dragi.
Veoma će me ražalostiti što ću morati ostaviti svoju djecu same. Međutim, gajim nadu da će doći i glavni kolodvor. Tada ću vidjeti kako svi oni pristižu, sa svom prtljagom što je za ulaska u vlak nisu imali. To će me silno obradovati.
Usrećit će me činjenica te pomisao da sam im pomogao povećati putnu prtljagu te da sam u nju stavio  prave sadržaje.
Trudimo se i nastojmo  da imadnemo sretno putovanje te da se na kraju sva muka stostruko isplatila. Pokušajmo da pri silasku s vlaka ostavimo prazno sjedalo koje budi u ostalim putnicima što nastavljaju putovanje  čežnju te lijepa i ugodna  sjećanja.

 

 

 

 

 

 



Četiri sveće


ČETIRI SU SVEĆE POLAGANO GORELE.
Bila je tišina i mogao se čuti njihov razgovor.
Prva je sveća rekla:
"JA SAM MIR.
NAŽALOST, LJUDI ME NE USPEVAJU SAČUVATI, MISLIM DA ĆU SE UGASITI."
I odmah se ugasila.
Druga je sveća rekla:
"JA SAM VERA.
NAŽALOST, MNOGI LJUDI IMAJU POVRŠNU VERU I JA IH NE ZANIMAM. NEMA SMISLA DA I DALJE GORIM."
Tek što je to izgovorila, puhnuo je lagani povetarac i ugasio ju.
Treća je sveća žalosno progovorila:
"JA SAM LJUBAV.
NEMAM VIŠE SNAGE. LJUDI ZABORAVLJAJU NA MENE, I TO KOLIKO SAM IM POTREBNA. ONI NE LJUBE NI SVOJE NAJBLIŽE."
I bez oklevanja se ugasila.
ODJEDNOM JE UŠLO JEDNO DETE I UGLEDALO TRI UGAŠENE SVEĆE.
"ŠTA JE TO?" upitalo je dete.
"VI STE TREBALE SVETLITI DO KRAJA."
I rekavši to, počelo je plakati.
Uto je progovorila četvrta sveća:
"NE BOJ SE, DOK JA GORIM MOĆI CEMO UPALITI UGAŠENE SVEĆE. JA SAM NADA."
Detetu su zablistale oči od radosti dok je s upaljenom svećom vraćalo svetlo ugašenim svećama..

 

 

 




NEKA NIKAD NE PONESTANE NADE U SRCIMA NAŠIM!


Učitelja zena Hakuina, susedi su hvalili kao čoveka koji živi čednim životom.
Blizu njega zivela je jedna lepa devojka čiji su roditelji držali prodavnicu hrane. Iznenada, bez ikakvog upozorenja, njeni roditelji otkriše da je u drugom stanju. Ovo razljuti roditelje. Devojka ne htede priznati ko je otac, ali poslije mnogo svađe imenova Hakuina.
U velikoj ljutnji roditelji odoše do učitelja.
"Tako, dakle!", beše sve što on reče.
Kada se dete rodilo, doneli su ga Hakuinu. On je već izgubio svoj ugled, što ga nije mnogo brinulo, ali je veoma dobro vodio računa o detetu. Dobijao je mleko od svojih suseda i sve drugo što je detetu trebalo.
Posle godinu dana devojka - majka nije mogla vise izdržati. Reče roditeljima istinu - da je pravi otac deteta jedan mladić koji je radio na ribljoj pijaci.
Majka i otac devojke odmah odose do Hakuina da ga mole za oproštaj, i iskreno se izvine, a i da uzmu dete nazad.
Hakuin je bio predusretljiv.
Ustupajuci im dete, sve što je rekao bilo je: "Tako, dakle!"


 

 

 



Svađa

Bila jednom dva monaha, koji su punih cetrdeset godina ziveli u istom manastiru a da se nijednom nisu posvadjali. Jednog dana prvi monah rekao je drugome:
- Ne mislis li da bi trebali bar jednom da se posvadjamo?
Ovaj drugi je uzvratio:
- Zasto da ne . Oko cega cemo se svadjati?
- Mogli bismo oko ovog hleba - predlozi prvi.
- U redu, svadjajmo se oko hleba. Kako se to radi?
- Ovako - rekao je prvi monah - Ovaj hleb je sada moj, sta ces sad?
- Zadrzi ga - rekao je drugi monah.

 

 

 

 

 

 

UTEHA


Djevojčica se upravo vratila iz susjedstva gdje je jadnoj ženi tragično preminula osmogodišnja djevojčica.
"Zašto si išla tamo?" upita je otac.
"Da utješim susjedu!"
"A što si tako malena mogla učiniti da je utješiš?"
"Sjela sam joj u krilo i s njom plakala!"

Ako je u tvojoj blizini netko ko trpi, plači s njim!
Ako se tvoj bližnji raduje, raduj se s njime!
Ljubav gleda i vidi, osluškuje i čuje.
Ljubav znači suosjećati s nekim čitavim svojim bićem.
Onaj ko ljubi otkriva u sebi neslućene zalihe utjehe i sućuti.


Mi smo anđeli sa samo jednim krilom: možemo letjeti jedino ako se zagrlimo.

 

 

 

 

 

ŠARGAREPA JE MOJA


Jedna stara žena dospela je posle svoje smrti pred Božji sud. Kopajući po registru, Sudija nije mogao da pronađe ni jedno delo milosrđa osim jedne šargarepe koju je udelila nekom prosjaku. Ipak, moć jednog jedinog čina ljubavi bila je dovoljna da je pošalje u raj. Šargarepa je doneta na sud i uručena je ženi. Kako ju je uzela, počela je da se diže uvis, kao da je vuče nevidljivi konac. U tom trenutku, neki sirotan okačio se za skut njene haljine, za njegovu nogu okačio se neko treći, i ubrzo se formirao čitav niz ljudi koji su se peli ka raju, okačeni o šargarepu. Žena nije osećala nikakav teret, a pošto nije gledala naniže, nije ni primetila šta se dešava.
Peli su se sve više i više, dok nisu stigli do samih vrata raja. U tom trenutku, žena se okrenula da baci poslednji pogled ka Zemlji i ugledala ispod sebe čitav niz ljudi, okačenih o nju.
Kako je pobesnela! Pripretila im je rukom i viknula: "Marš! Dalje od mene! Šargarepa je moja!" Dok je tako mahala rukom, šargarepa joj je ispala i ona se sunovratila sa čitavom svojom pratnjom.

Samo jedan je uzrok sveg zla na Zemlji: "Ovo je moje!"

 

 

 

 

 

MONETA BEZ VREDNOSTI


Jedan stari sufu prodavao je sve i svasta da bi zaradio za zivot. Ostavljao je utisak priglupog coveka, jer su mu ljudi cesto placali laznim novcem, ili su mu govorili da su vec platili, iako to nije bila istina, ali on je uvek verovao ljudima na rec.
Kada mu je kucnuo sudnji cas, pogledao je ka nebu i rekao: "Gospode, toliko sam laznih para primio od ljudi, ali ih nikada nisam osudio zbog toga; ogranicio sam se na misao da ne znaju sta cine. I ja sam moneta bez vrednosti, zato, molim te, nemoj me osudjivati"
Tada je zacuo glas: "Kako je moguce osuditi nekog ko nije osudjivao druge?"

"Lako je naci nekog ko dela s ljubavlju;
teze je pronaci onog ko misli s ljubavlju"

 

 

 

 

 

Biću srecan kad . . .

Ubedjujemo sami sebe da ce zivot biti bolji kad se vencamo, dobijemo bebu,
a zatim drugu bebu. Onda smo isfrustrirani zato sto deca nisu dovoljno
velika i bicemo zadovoljniji kada porastu. Nakon toga, isfrustrirani smo
zato sto imamo posla sa pubertetlijama. Sigurno cemo biti srecniji kada iza
dju iz tog razdoblja. Govorimo sebi da ce nam zivot biti potpun kada se nas
supruznik dozove pameti, kada kupimo lepsa kola, kada budemo u mogucnosti
da odemo na lepo putovanje, ili kada odemo u penziju. Prava je istina da ne
postoji bolji trenutak za srecu od ovog trenutka. Ako ne sada, kada? Tvoj z
ivot ce uvek biti ispunjen teskocama.

*
Najbolje je da to priznaš sebi i da odlucis da svejedno budes srecan. Sreca
je pravi put. Zato, cuvaj svaki trenutak koji imas, i cuvaj ga jos vise
zato sto si ga podelio sa nekim posebnim, dovoljno posebnim da bi provodio
vreme sa njim... i zapamti da vreme nikoga ne ceka.

*
Zato, prestani da cekas...
Da otplatis kola.
Da kupis novu kucu ili automobil.
Da ti deca odu od kuce.
Da se vratis na studije.
Da zavrsis studije.
Da izgubis 10 kg.
Da dobijes 10 kg.
Da se ozenis (udas).
Da se razvedes.
Da dobijes decu.
Da odes u penziju.
Da dodje leto.
Da dodje prolece.
Da dodje zima.
Da dodje jesen.
Da umres.


Nema boljeg trenutka za srecu od ovog. Sreća je put, a ne cilj.

Zato
radi kao da ti ne treba novac,
voli kao da nikada nisi bio povredjen,
i igraj kao da te niko ne gleda.
*
Ako zelis da ulepsas neciji dan, prosledi ovo nekom posebnom.

 

 

 

 

 

Vjerujete li vi u zivot nakon rodjenja?


Blizanci u majcinoj utrobi razgovaraju:
- Da li vjerujes u zivot poslije rodjenja?
- Naravno, sigurno postoji nesto nakon rodjenja... Mozda smo ovdje bas zato da se pripremimo na zivot poslije rodjenja.
- To je glupost. Nema zivota poslije rodjenja. Kako bi taj zivot uopce izgledao?
- Ne znam tocno, ali uvjeren sam da ce biti vise svjetla i da cemo moci hodati i jesti svojim ustima.
- To je potpuna glupost. Znas da je nemoguce trcati i jesti svojim ustima, pa zato imamo pupcanu vrpcu. Kazem ti, poslije rodjenja nema zivota. Pupcana vrpca je prekratka.
- Uvjeren sam da postoji nesto poslije rodjenja. Nesto posve drugacije nego ovo sto zivimo sada...
- Ali nitko se nije vratio od tamo. Zivot se poslije rodjenja zavrsava.
Osim toga, zivot nije nista drugo nego postojanje u uskoj i mracnoj okolini.
- Pa ne znam bas tocno kako izgleda zivot poslije rodjenja, ali cemo u svakom slucaju sresti nasu mamu. Ona ce zatim brinuti za nas.
- Mama?!? Ti vjerujes u mamu, pa gdje bi po tvome ta mama bila?
- Svuda oko nas, naravno. Zahvaljujuci njoj smo zivi, bez nje ne bismo uopce postojali.
- Ne vjerujem! Mamu nisam nikada vidio, zato je jasno da ne postoji.
- Da, moguce, ali ponekad, kada smo potpuno mirni, mozemo je cuti kako pjeva i miluje nas svijet. Znas, uvjeren sam da zivot poslije rodjenja zapravo tek zapocinje....

 

 

 

 

 

Razgovor sa Bogom...

"Dakle, ti bi zelio da razgovaras sa mnom?" rece Bog.
"Ako imas vremena" rekoh.
Bog se nasmesi."Moje je vreme vjecnost" .
"Sta si me htio pitati?"
"Sta te najvise iznenadjuje kod ljudi?"
Bog odgovori:
"Sto im je detinjstvo dosadno. Zure da odrastu, a potom bi zeleli ponovo biti djeca.
Sto trose zdravlje da bi stekli novac, pa potom trose novac da bi vratili zdravlje.
Sto razmisljaju tjeskobno o buducnosti, zaboravljajuci sadasnjost. Na taj nacin ne zive ni u sadasnjosti ni u buducnosti.
Sto zive kao da nikada nece umreti, a onda umiru kao da nikada nisu ziveli."
Bog me primi za ruku. Ostadosmo na trenutak u tisini.
Tada upitah: "Kao roditelj, koje bi zivotne pouke zelio da tvoja djeca nauce?"
Osmehujuci se, Bog odgovori:
"Da nauce da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli.
Mogu samo voleti.
Da nauce da nije najvrednije ono sto poseduju, nego ko su u svom zivotu.
Da nauce kako se nije dobro uporedjivati s drugima ...
Da nauce kako nije bogat onaj covek koji najvise ima, nego onaj kojem najmanje treba.
Da nauce kako je dovoljno samo nekoliko sekundi da se duboko povredi voljeno bice, a potom su potrebne godine da se izlijeci.
Da nauce oprastati.... tako da sami oprastaju.
Da spoznaju kako postoje osobe koje ih njezno vole, ali to ne znaju izreci niti pokazati.
Da nauce, da se novcem moze kupiti sve. Osim srece i ljubavi.
Da nauce da dve osobe mogu promatrati istu stvar, a vidjeti je razlicito.
Da nauce da je pravi prijatelj onaj koji zna sve o njima ... a ipak ih voli.
Da nauce kako nije uvek dovoljno da im drugi oproste. Moraju i sami sebi oprastati.
Ljudi ce zaboraviti sto si rekao.
Ljudi ce zaboraviti sto si ucinio.
Ali nikada nece zaboraviti kakve si osecaje u njima pobudio."

***
Nisu svi koji lutaju izgubljeni

 

 

 

 

Trazio sam . . .

”Jednog dana, pojavio se maleni otvor na čahuri. Čovjek je sjedio i gledao kako se leptir nekoliko sati muči da bi izvukao svoje slabašno tijelo kroz taj maleni otvor. Onda je leptir stao. Činilo se da ne može dalje. Zato je čovjek odlučio pomoći leptiru: uzeo je škare i razrezao čahuru. Leptir je s lakoćom izašao. Ali je imao krhko tijelo i smežurana krila. Čovjek je nastavio promatrati leptira, očekujući da će se svakog trenutka krila otvoriti, povećati i raširiti kako bi podržala leptirovo tijelo i osnažila ga. Međutim, ništa se nije dogodilo! Leptir je cijeli svoj život proveo puzeći okolo sa slabašnim tijelom i nerazvijenim krilima. Nikada nije poletio. Čovek uprkos svojoj ljubaznosti i dobrim namjerama, nije razumio da je poteškoće kroz koje je leptir morao proći, izlazeći iz čahure, osmislio Bog, kako bi krv iz tijela leptira potekla u krila i kad se oslobodi čahure da bude spreman letjeti.
Ponekad su poteškoće upravo ono što trebamo u životu...
Kad bi nas Bog oslobodio od svih prepreka, osakatio bi nas. Nikad ne bismo postali onoliko snažni koliko možemo biti. Nikad ne bismo mogli letjeti.

Tražio sam Snagu . . . I Bog mi je dao Poteškoće koje su me osnažile.
Tražio sam Mudrost . . . I Bog mi je dao Probleme koje je trebalo riješiti.
Tražio sam Bogatstvo . . . I Bog mi je dao Mozak i Tijelo da mogu raditi.
Tražio sam Hrabrost . . . I Bog mi je dao Prepreke koje je trebalo svladati.
Tražio sam Ljubav . . . I Bog mi je dao Ljude kojima je trebalo pomoći.
Tražio sam Usluge . . . I Bog mi je dao Prilike.

“Nisam dobio ništa od onog što sam tražio...... ali dobio sam sve što mi je trebalo."
Živi život bez straha i suoči se sa preprekama i znaj da ih sve možeš savladati.

 

 

 

 

 

Da li znaš . . .

Da li znaš da kad nekome zavidiš to je zato što ti se ta osoba u stvari sviđa?
Da li znaš da oni koji su naizgled vrlo jaki u stvari imaju vrlo osecajno srce i vrlo su ranjivi ?
Da li znaš da oni koji uvek brane druge u stvari tragaju za nekim ko će braniti njih?
Da li znaš da su tri reči koje je najteze izgovoriti :
Volim te, Oprosti i Pomozi mi
Ljudi koji ih izgovaraju stvarno su im potrebne i osecaju njihovu težinu, to su ljudi koje morač počtovati i ceniti.
Da li znaš da ljudi koji drugima prave društvo i pomažu drugima u stvari im je društvo i pomoć zaista potrebna?
Da li znaš da su ljudi koji nose crveno sigurniji u sebe?
Da li znaš da ljudi koji nose žuto znaju uživati u svojoj lepoti?
Da li znaš da ljudi koji nose crno žele ostati nezamećeni i da im je potrebna tvoja pomoc i razumevanje?
Da li znaš da se tvoja pomoc drugima uvek vraća dvostruko?
Da li znaš da oni koji te najviše trebaju tebi ne znače ništa?
Da li znaš da je lakse reći nekome šta osećač preko pisma nego to isto reći u lice? Ali da li znaš da ako to kažeš u lice ima puno veću vrednost?
Da li znaš da su stvari koje je najteže učiniti ili reći vrednije od najskupljih stvari koje možeš kupiti novcem?
Da li znaš da ako nesto lepo zamoliš, sigurno ćeš i dobiti?
Da li znaš da mozes ostvariti svoje snove, možeš se zaljubiti, postati bogat ostati zdrav, ako verujes u svoje snove iznenadićeš se što si sve sposoban učiniti?
Ne veruj ništa što ti je rečeno dok to i sam ne iskušaš, ako znaš nekoga kome je potrebno nešto od pomenutog i pružiš mu svoju pomoć, videćeš da će ti se dvostruko vratiti.
"Jednog dana promenicemo svet... ili ga vec menjamo " LOPTA JE SADA U TVOJIM RUKAMA.. Kada bi svet prestao postojati za 24 sata sve telefonske linije, svi cetovi i e-mailovi bili bi zakrceni porukama: "Zao mi je sto sam ti nanio bol. ", " Oprosti mi", " Volim te", " Vrlo te cijenim ", Cuvaj se " ili " Oduvijek sam te volio ali ti to nikad nisam rekao".

 

 

 

 

 

Poklon...

Početak priče ide daleko u prošlost, kada je neki muškarac kaznio svoju petogodišnju ćerkicu, jer je izgubila neku vrlo dragocenu stvar, a para je u onom vremenu bilo vrlo malo.
Bio je Božić. Sledećeg jutra je devojčica donela malu kutiju na poklon i rekla: “Tata, to je za tebe!”
Tati je bilo vrlo neugodno, a kada je otvorio kutiju i video, da unutra nema ničega, jako se naljutio. Ćerkicu je prekorio: “Ako nešto pokloniš, očekuje se da se u kutiji nešto nađe!!”
Devojčica ga je žalosno pogledala i s suznim očima rekla: “Tata, ali nije prazna. Do vrha sam je napunila poljupcima samo za tebe”
Tata je bio ganut. Kleknuo je pred ćerkicu, jako je zagrlio i zamolio je za oproštaj. Do kraja života čuvao je tu kutiju pored kreveta i uvek, kada se osećao izgubljeno i očajno, uzeo je, otvorio, i iz nje uzeo jedan poljubac i setio se ljubavi koju je ćerka spremila unutra.

Svako od nas ima kutiju punu poljubaca i ljubavi, koju nam poklanjaju voljeni, prijatelji, deca, Bog… Ne postoje važnije stvari, koje bi mogli dobiti. Prijatelji su anđeli, koji nas dignu s dna, kada imamo poteškoće i podsete nas na to, kako se leti.

 

 

 

 

 

Zašto brinuti?


U životu treba brinuti samo o dve stvari :
Jesi li zdrav ili si bolestan.
Ako si zdrav,
tada nemaš o čemu brinuti.
Ali ako si bolestan,
samo o dvema stvarima trebaš brinuti:
Hoćeš li ozdraviti
ili ćeš umreti.
Ako ćeš ozdraviti,
tada nemaš o čemu brinuti.
Ali ako umreš
samo o dvema stvarima trebaš brinuti:
Ideš li u raj ili ideš u pakao.
Ako ideš u raj
tada nemaš o čemu brinuti.
Ali ako ideš u pakao,
bićeš toliko zaposlen pozdravljajući se sa svojim prijateljima tako da nećeš imati vremena za brigu!
Zato, zašto brinuti?

Budi srecan!!!

 

 

 

 

Ne zaboravi...

Moj prijatelj otvori jednu od ladica koja je pripadala njegovoj ženi. Izvadi jedan zamotuljak u pirinčanom papiru i reče: "Ovo nije bilo šta, ovo je nešto specijalno." Odmotao je paketić i odbacio papir, i onda se duboko zagledao u biranu svilu i čipku. Ona je ovo kupila kad smo bili prvi put u New Yorku, pre otprilike osam ili devet godina. Nije ga nikada upotrebila. Čuvala je to za neku "specijalnu priliku".
"Dobro... ja mislim da je sada prigodna prilika za to.
"Prišao je krevetu i položio rublje pored druge garderobe, koju će ona imati na pogrebu. Njegova žena je umrla.
Okrenu se prema meni i reče: "Ne čuvaj nikada ništa za neke specijalne prilike, svaki dan u tvom životu je specijalan".
Još uvek mislim na njegove reči... one su promenile moj život.

Ja čitam više, a čistim manje. Ja sedim na terasi i uzivam u pejsažu, i ne smeta mi korov u vrtu. Ja provodim više vremena sa porodicom, a manje na poslu.
Shvatio sam da je život u suštini jedna celina ispunjena užicima, a ne kurs o preživljavanju.
Ja ne čuvam ništa više. Ja upotrebljavam moje kristalne čaše svaki dan. Ja obučem moj novi sako, kad idem u supermerket, ako mi je želja. Ja ne čuvam moj najbolji parfem za specijalne izlaske, ja ga upotrebljavam uvek kad poželim.
Fraze..."jednog dana" i "jednog od ovih dana" skoro su nestale iz mog rečnika. Ako je nesto vredno videti, slušati ili raditi, onda ja želim da vidim, slušam ili radim to SADA.
Ja nisam siguran u to šta bi žena mog prijatelja uradila, da je samo znala da je neće biti ovde sutra, u šta mi sve verujemo. Ja mislim da bi ona bila više u kontaktu sa svojom familijom, svojim najbližim prijateljima. Ona bi možda nazvala svoje stare prijatelje i molila za oproštaj za neke nesporazume, i pomirila se s njima. Verujem da bi ona išla da jede u kineskom restoranu, to je njena omiljena hrana.
Upravo ove neurađene male stvari što meni smetaju, ako bih ja znao da su mi sati izbrojani.
Smeta me da sam prestao sretati moje dobre prijatelje koje sam ja "jednog dana" hteo da kontaktiram. Smeta mi da ne pišem pisma, koje sam mislio pisati "jednog od ovih dana". Smeta mi, i žalosti me da nisam rekao mojim roditeljima, mojoj braći i deci, češće, koliko ih volim.
Sada pokušavam da ne zakasnim, ne držim po strani, ili čuvam nešto, što može da obogati naš život, smehom ili radošću.
I svaki dan kažem sebi samom, da je danas jedan specijalan dan... Svaki dan, svaki sat, svaki minut... je specijalan.
Ako si ti dobio/la ovu poruku, znači da te neko voli, a postoje i osobe koje ti voliš. Ako si prezauzet, da pošalješ ovo dalje drugim osobama, i kažeš samom sebi da ćeš poslati "jednog od ovih dana'... čuvaj se!
"Jednog od ovih dana" je tako daleko... ponekad ne dođe nikada više...

INSTRUKCIJE ZA ZIVOT: Pruzaj ljudima vise nego sto ocekuju, i radi to sa voljom.
Nauci napamet stihove koje volis.
Ne veruj u sve sto cujes.
Ne trosi vreme na spavanje, i ne spavaj toliko koliko bi zeleo.

Kad kazes nekome "volim te", reci to zato sto tako osecas... i sto je istina.
Kad kazes "zao mi je", "oprosti mi", "izvini", gledaj osobu u oci.
Budi veren najmanje sest meseci, pre nego sto se vencas.
Veruj u ljubav na prvi pogled.
Ne ismejavaj tudje snove.
Voli duboko i strasno.
Mozes biti povredjen, ali to je jedini nacin da zivimo kompletan zivot.
Ako se ne slazes, budi ipak lojalan.
Ne vredjaj. Ne osudjuj nikoga zbog njegovih rodjaka.
Govori polako, ali misli brzo.
Ako te neko pita o necemu sto ti ne zelis da odgovoris, pitaj sa osmehom: "Zasto te to zanima?"
Ne zaboravi da najvece ljubavi i najveci uspesi, obuhvataju ! i rizike. Nazovi svoju majku.
Kazi "na zdravlje" kad cujes da neko kine.
Ne zaboravi tri stvari: Postuj samog sebe. Postuj druge. Odgovoran si za sve sto radis.
Ne dozvoli da jedan mali nesporazum pokvari veliko prijateljstvo.
Kad primetis da si pogresio, ispravi to brzo.
Odgovaraj na telefon sa osmehom, onaj koji zove cuje da se ti osmehujes.
Zasnuj brak sa osobom koja voli da prica.
U starosti ce vam razgovor biti vazniji od bilo cega.
Ne budi puno sam.
Otvori tvoje narucije za razmenu/promenu, ali ne zanemari svoja vrednovanja.
Cutanje je ponekad najbolji odgovor.
Citaj vise knjige i gledaj manje TV.
Zivi dobar i dostojan zivot.
Kasnije u starosti mozes da uzivas u secanjima.
Veruj u Boga, ali zakljucavaj svoj auto.
Vazno je da je atmosfera u kuci ispunjena ljubavlju.
Ucini uvek tako da stvoris mir i harmoniju svojoj okolini.
Ako si u nesporazumu sa svojim ljubljenim, posmatraj situaciju kakva je sada, a ne kakva je bila nekada.
Citaj izmedju redova.
Podeli sa drugima ono sto znas. Tako se stvara besmrtnost.
Budi brizan prema nasoj planeti.
Ne prekidaj nikada nekoga ko ti upravo pokusava dokazati svoju odanost.
Ne zabadaj nos u sve. Ne budi previse radoznao.
Ne veruj nikada osobi koja ne zmuri kad je ljubis.
Jedanput godisnje putuj negde gde nikada nisi bio.
Zaradjujes li puno para, plasiraj ih negde gde ces moci pomoci drugima, za svoga zivota.
To je najvece zadovoljstvo sto ti bogatstvo moze dati.
Ne zaboravi da, ne uspes li u svemu sto zelis, ponekad je to srecan pogodak.
Ne zaboravi da ljubav izmedju dve osobe treba da je vise nego potreba jednog za drugim.
Sagledaj cega moras da se odreknes na svom putu za uspeh u necemu. Priblizi se ljubavi i kuhinji sa odvaznoscu i predanoscu.

NE ZABORAVI !!!

 

 

 

 

 

Kako obuzdati ljutnju

Nekada davno živela je devojcica koja je imala lošu narav. Njena majka joj je dala kesu punu eksera i kazala joj da svaki puta kad izgubi živce mora zabiti jedan ekser u ogradu.
Prvi dan je morala zabiti cak 37 eksera! Tokom sledecih nekoliko nedelja kako se je ucila kontrolisati, broj eksera zabijenih smanjivao se iz dana u dan.
Shvatila je da joj je lakše obuzdavati ljutnju nego zabijati ekser u tvrdu ogradu.
Napokon, stigao je dan kada devojcica nije izgubila živce ni jedanput! Kazala je to majci i ona joj je savjetovala da svaki takav dan koji prode u miru - izvuce jedan ekser.
Stigao je dan kada je devojcica rekla majci da više nema niti jednog eksera u ogradi! Majka je uzela kcer za ruku i odvela je do ograde, i rekla joj:
"Dobro si ucinila kceri moja...ali pogledaj rupe koje su ostale u ogradi...ograda više nikada nece izgledati isto! Kada kažeš nekome nešto u ljutnji povrediš ga. Kao da zabiješ nož u tu osobu i potom ga izvadiš napolje. Nema veze koliko puta kazes: "Žao mi je"..rana je ipak još uvek tu. Povrediti nekoga recima je ponekad gore nego fizicki. Prijatelji su naše retko bogatstvo i treba ih cuvati. Oni te nasmejavaju kada si tužna, ohrabruju te kada trebaš uspeti nešto u životu, pozajmljuju ti rame za plakanje, uši za slušanje i otvaraju ti srce."

Cuvajte svoje prijatelje i izvinite im se ako ste ikada napravili kakvu rupu u njihovoj ogradi!

 

 

 

 

 

 

Vrata raja...

Neki samuraj, odjeven u sjajnu vojničku odoru i naoružan do zuba, uđe u hram te postavi zen svećeniku pitanje ima li raja i pakla.
"Tko si ti?" upita ga svećenik.
"Zar si možda vojnik? Koji bi te plemić htio u službu s ovim licem lopova."
Samuraj se na to razbjesni i uhvati za mač, a svećenik doda podrugljivo; "Gle, pa ti imaš mač, sigurno je zarđao i tup, ne možeš me njime raniti."
Vojnik, crven od gnjeva, izvuče katanu, spreman odrubiti svećeniku glavu, kad mu ovaj reče: "Eto, ovdje se otvaraju vrata pakla. "
Shvativši poruku, vojnik se pokloni i zahvali učitelju, a ovaj na to klimnu: "Eto, ovdje se otvaraju vrata raja."

 

 

 

 

Dobro je znati....

Bio jednom splavar koji je prevozio ljude splavom preko rijeke. Jednom tako naiđe i učitelj, neki čangrizav čovjek. Kad su prelazili preko široke rijeke i tek što su se otisnuli od obale, a učen čovjek ga upita:

- Bijaše li tako, da je bilo, da si doživio nevrijeme za vrijeme vožnje splavom?
- Ne razumijem ti ja tako zamršena pitanja, reče splavar.
- Zar nisi nikada učio jezika u školi?
- Nisam, odgovori splavar.
- Tada si pola svoga života potrošio uzalud.
Na to je splavar šutio.
Ali ne prođe dugo i naiđe strašno nevrijeme. Udariše gromovi i kiša ko iz kabla, a splav mali poput orahove ljuske.
I splavar se nagnu suputniku pa ga upita:
- Jesi li ikad učio plivati?
- Ne, reče učen čovjek.
- E učitelju tada si potrošio čitav svoj život uzalud, jer mi upravo tonemo.

 

 

 

 

Covek koji je imao poseban dar: znao je reci vrlo mnogo s vrlo malo reci...

Naucio sam...
Najbolji skolski sat je sediti na podu ispred nogu starije osobe.
Naucio sam...
Kada si zaljubljen, to se vidi.
Naucio sam...
Kada mi samo jedna osoba kaze "ulepsao si mi dan"... onda je moj dan nesto sasvim drugo.
Naucio sam...
Da je najmirniji osecaj na svetu, kada ti dete zaspi u narucju.
Naucio sam...
Da je biti ljubazan vaznije nego biti u pravu.
Naucio sam...
Da nikada ne smes reci ne poklonu od deteta.
Naucio sam...
Da uvek mozes za nekoga moliti, kad nema snage da si moze pomoci na drugi nacin.
Naucio sam...
Da ti je, bez obzira koliko ozbiljnosti zivot zahteva od tebe,uvek potreban prijatelj s kojim se mozes glupirati.
Naucio sam...
Da je ponekad sve sto neko treba, necija ruka za drzanje i srce za
razumijevanje.
Naucio sam...
Da su najjednostavnije setnje u ljetnim vecerima s mojim ocem, dok sam bio dete, ucinile za mene cudo kada sam odrastao.
Naucio sam...
Da je zivot kao rola toaletnog papira. sto je blize kraju brze ide.
Naucio sam...
Da trebamo biti zahvalni sto nam Bog ne daje uvijek ono sto trazimo. Da se novcem ne mogu kupiti cast i stalez.
Naucio sam...
Da mali svakodnevni dogadaji cine zivot spektakularnim.
Naucio sam...
Da je ispod svacijeg tvrdog oklopa neko ko zeli biti cijenjen i voljen.
Naucio sam...
Bog nije sve ucinio u jednom danu. Zasto ja mislim da mogu?
Naucio sam...
Da cinjenice, ako ih ignoriram ili izbegavam, ne menjam.
Naucio sam...
Kada planiras osvetiti se nekome, time samo dozvoljavas sebi da te ta osoba nastavi vrijedati.
Naucio sam...
Da ljubav, a ne vreme, leci sve rane.
Naucio sam...
Najlaksi nacin da kao osoba rastem, da se okruzim ljudima koji su pametnijiod mene.
Naucio sam...
Da svako koga sretnes, zasluzuje da ga pozdravis s osmehom.
Naucio sam...
Da nitko nije perfektan, dok se ne zaljubis u njega.
Naucio sam...
Da je zivot tvrd i zahtevan, ali da sam ja zilaviji i izdrzljiviji.
Naucio sam...
Da dobre prilike nikada nisu izgubljene; netko ce se uvek posluziti onima koje ti propustis.
Naucio sam...
Kada se naucis zivjeti u luci gorcine, sreca ce se uvijek sidriti negdje drugdje.
Naucio sam...
Da bih volio da sam svom ocu, prije nego sto je umro, jos jednom rekao da ga volim.
Naucio sam...
Da treba razdavati reci koje su nezne i mekane, jer ces ih sutra mozda morati pojesti.
Naucio sam...
Da je osmeh jedan jeftin nacin da popravis svoj izgled.
Naucio sam...
Da ne mogu odabrati kako se osecam, ali da mogu odabrati sto cu napraviti u vezi toga.
Naucio sam...
Da si, jednom kad ti novorodjeno unuce uhvati mali prst svojom sacicom, zarobljen dozivotno.
Naucio sam...
Da svi zele zivjeti na planini, ali da se sva sreca i rast dogadaju dok se uspinjes.
Naucio sam..
Da je dobro davati savjet samo u dva slucaja: kada ga netko trazi ili kada je pitanje zivota i smrti.
Naucio sam...
Sto imam manje vremena, vise stvari mogu napraviti. Naucio sam...
Ujed psa nece proci ako psa ubijes.

Procitajte ovo do zadnje recenice. Pokazite ove recenice prijateljima do kojih vam je stalo. Pošaljite ih svim prijateljima, čak I ako to znači poslati ih osobi koja ih je poslala vama. Ako vam se tekst vrati, znači da imate krug prijatelja.


 

 

 

 

 

Stvari nisu uvijek onakve kakve izgledaju...


Dva anđela putnika zaustavila su se da prenoće u kući jedne vrlo imućne porodice. Porodica je bila netaktična i nije im odobrila da se smeste u gostinjskoj sobi njihove vile. Umesto toga dali su im mali prostor u hladnom podrumu kuće. Dok su raspremali ležajeve na podu, stariji anđeo ugledao je jednu pukotinu na zidu, i popravio ju je. Kada ga je mlađi anđeo upitao zašto je to napravio, stariji mu je odgovorio, “Stvari nisu uvijek onakve kakvima se čine”.
Sledeću noć, anđeli su došli da prenoće u kuću jednog vrlo siromašnog para, ali muškarac i njegova žena bili su vrlo gostoljubivi. Nakon što su sa njima podelili ono malo hrane što su imali, bračni par je dozvolio anđelima da spavaju u njihovom krevetu gde će se moći dobro odmoriti. Kada su se sledeći dan probudili, anđeli su pronašli gospodina i njegovu suprugu u suzama. Jedina krava koju su posedovali, čije je mleko bilo njihov jedini izvor prihoda, ležala je mrtva na polju. Mlađi anđeo bio je besan i upita starijeg anđela, “Kako si mogao dozvoliti da se to desi? Prvi čovjek imao je sve, i ti si mu pomogao popravivši rupu u njegovom zidu; druga obitelj imala je malo toga, ali je bila spremna sve podijeliti, a ti si dozvolio da im ugine krava”.
“Stvari nisu uvijek onakve kakvima se čine” odgovori stariji anđeo.
“Kada smo bili u podrumu one vile, primetio sam da je u onoj pukotini na zidu sakriveno zlato. S obzirom da je vlasnik bio opsednut novcem, zatvorio sam pukotinu tako da im onemogućim da pronađu to zlato.”
“Noćas, dok smo spavali u krevetu siromašne porodice, anđeo smrti došao je po ženu ovog seljaka, a ja sam mu dao kravu. Dakle, stvari nisu uvijek onakve kakvima se čine”.

Ponekad se desi upravo to, kada stvari ne idu onako kako bismo želeli . . .
Neke osobe ulaze u naše živote i brzo odlaze iz njih . . .
Neke osobe postaju prijatelji,
ostaju sa nama dugo,
ostavljajući prekrasne tragove u našim srcima . . .
I nećemo biti isti kao pre jer smo imali dobroga prijatelja!!
Juče je istorija.
Sutra, jedna zagonetka.
Danas, jedan poklon.
I zbog toga se zove sadašnjost!

 

 

 

 


Vjerujem da je život poseban . . .živi ga i upijaj svaki trenutak...


U ovom trenutku:
-Neko je ponosan na tebe.
-Neko misli na tebe.
-Nekome nedostaješ.
-Neko je zahvalan na podršci koju si mu dao.
-Neko želi da budeš sretan.
-Neko ti želi nešto darovati.
-Neko misli da ti JESI dar.
-Neko te želi zagrliti.
-Nekome si u mislima i osmehuje se.
-Neko želi plakati na tvom ramenu.
-Neko želi sa tobom izaći i zabaviti se.
-Neko ima potrebu za tvojim oprostom.
-Neko je zahvalan što si mu oprostio.
-Neko želi podeliti vlastite snove sa tobom.
-Neko te ceni zbog toga kakav si.
-Neko želi da znaš da je uvek tu uz tebe.
-Neko je sretan jer si mu prijatelj.
-Neko ti želi biti prijatelj.
-Neko se uzda u tebe.

 

 

 

 

 

TEGLA OD KISELIH KRASTAVACA I KAFA

Kada vam se ucini da gubite kontrolu nad svojim životom, kada 24h na dan nije dovovljno, setite se tegle od kiselih krastavaca... i kafe...

Profesor je stajao pred grupom studenata na času filozofije i drzao neke predmete iza sebe. Kada je čas počeo, bez reči je podigao veliku, praznu teglu od kiselih krastavaca, stavio je na katedru i napunio je lopticama za tenis. Potom je upitao studente da li je tegla puna. Slozili su se da jeste. Zatim je profesor podigao kutiju punu kamenčića i sipao ih u teglu. Blago ju je protresao. Kamencici su se otkotrljali u prazan prostor izmedju loptica. Tada je ponovo upitao studente da li je tegla puna. Opet su odgovorili da jeste. Sledeća kutija koju je profesor uzeo bila je puna peska. Kada ga je sipao, pesak je, naravno, ispunio sve preostale šupljine u tegli. Pitao je još jednom da li je tegla puna. Studenti su skrušeno odgovorili da jeste. Onda je profesor ispod stola izvadio dve šoljice pune kafe i sipao ih u teglu. Kafa je natopila pesak. Studenti su se smejali. «Sada!», rekao je profesor, dok je smeh zamirao, «hoću da shvatite da ova tegla predstavlja vaš život. Teniske loptice su važne stvari u vašem životu: vaša porodica, vaša deca, vaše zdravlje, vaša vera i stvari kojima se strasno predajete. To su one stvari uz koje bi vas život i dalje bio ispunjen i kada bi sve drugo nestalo. Kamenčići su ostale stvari koje su važne: vaš posao, vaša kuća i vaš auto. Pesak predstavlja preostale stvari. Male stvari. Ako napunite teglu peskom nema mesta za kamenčiće i teniske loptice. Isto važi u životu. Ako potrošite sve svoje vreme i energiju na male stvari, nikada nećete imati mesta za one važne stvari. Vodite računa o stvarima koje su ključne za vašu sreću. Igrajte se s decom. Nađite vremena za odlazak lekaru. Izvedite partnera na večeru. Ponašajte se ponovo kao da vam je 18. Uvek će biti vremena da se očisti kuca i urade popravke. Prvo se pobrinite za teniske loptice – stvari koje su vam zaista vazne. Utvrdite svoje prioritete. Sve ostalo je pesak.»
Jedna od studentinja je podigla ruku i upitala šta je predstavljala kafa. Profesor se nasmejao. «Drago mi je da ste to pitali. Nju sipam, da bi vam pokazao, da bez obzira koliko mislite da vam je život pun, uvek ima prostora za šoljicu kafe sa prijateljem.»

 

 

 

 

Priča o dva muškarca

Dva muškarca, obojica jako bolesni zajedno su ležali u bolnici. Jedan od njih je svaki dan imao mogućnost sjediti u svom krevetu zbog izdvajanja vode iz njegovih pluća. Njegov krevet je stajao uz jedini prozor u sobi.

Drugi muškarac je morao stalno ležati na leđima.

Brzo su se upoznali i razgovarali po cijele dane. Pričali su o svojim obiteljima, svojim domovima, poslu, gdje su bili u vojsci, i gdje na odmoru. Svaki dan je muškarac koji je sjedio uz prozor opisivao drugome muškarcu stvari koje je vidio vani.

Muškarac na drugom krevetu je počeo živjeti za te jednosatne trenutke kada je njegov prijatelj sjedio i pričao o događanjima i bojama vanjskoga svijeta. Prozor je gledao na park uz jezero s labudovima.
Guske i labudovi su se igrali u vodi, a mala su djeca spuštali svoje male čamce u vodu.
Mladi parovi su zagrljeni šetali uz cvijeće svih boja. Veliko, staro i snažno drveće je uljepšavalo pokrajinu, a u daljini su se vidjela svjetla grada.
Kada je muškarac uz prozor detaljno objašnjavao sve to, njegov je prijatelj na drugom krevetu zatvorio oči te zamišljao sve te slikovite prizore.
Jednoga dana mu je muškarac uz prozor opisivao paradu, koja se kretala uz jezero. Bez obzira što njegov prijatelj nije čuo tu muziku, on ju je vidio u svom umu. Tako su prolazili dani i tjedni.

Jednoga jutra je jutranja sestra donijela vodu za umivanje i uz prozor pronašla tijelo muškarca koji je u snu mirno umro. Bila je tužna i pozvala je medicinsko osoblje koje je tijelo odnijelo van.

Odmah kada je to bilo moguće, drugi muškarac je zamolio da ga pomaknu uz prozor. Sestra mu je sa zadovoljstvom udovoljila, pobrinula se da se je udobno namjestio te ga ostavila samog.
Uz veliki napor podigao se polako na laktove kako bi po prvi puta ugledao vanjski svijet.
Konačno je imao priliku sam uživati u vanjskim ljepotama. Pogledao je kroz prozor i ugleda prazan zid.
Muškarac je pitao sestru koji je to bio razlog da je pokojni prijatelj tako lijepo opisivao stvari u vanjskom svijetu. Sestra mu je rekla da je bio slijep i da nije mogao vidjeti zid koji je stajao ispred prozora.
Reče: »A, možda je hteo usrećiti vas?«

 

 

 

 

Reci ranije . . .

On je bio ljudina, jaka glasa i odlučnih pokreta. Ona bejaše nežna i osetljiva. Uzeli su se. On se trudio da joj ništa ne manjka, a ona je pazila kuću i odgajala decu. Deca su rasla, poženila se i poudavala, te pošli svojim životnim putem… uobičajna priča.
Kad su sva deca bila zbrinuta, ženu je uhvatila neka tuga, sve više je slabila i propadala. Kako više nije uzimala hranu, pala je u bolesničku postelju.
Njezin muž je bio zabrinut i odveo je u bolnicu. Oko nje su se trudili lekari i poznati specijalisti, ali nisu mogli pronaći uzroke bolesti. Samo su slegali ramenima i mrmljali: ¨Hm, hm…¨ Na kraju je jedan od njih pozvao muža u stranu i šapnuo: ¨Ja bih rekao… da vaša supruga… jednostavno više nema volje za život¨.
Čovek nije ništa odgovrio. Seo je uz krevet i uzeo ženu za ruku... njena se ručica izgubila u njegovoj ogromnoj šaci. Pogledao ju je i dubokim odlučnim glasom rekao:
¨Ti nećeš umreti!¨
¨Zašto?¨ upita ona jedva čujnim glasom.
¨Zato jer si mi potrebna!¨
¨A zašto mi to ranije nisi rekao?¨

Od toga dana ženi je pošlo nabolje. Danas se vrlo dobro oseća. Lekari se i dalje pitaju od koje je to bolesti bolovala i koji su je lekovi tako brzo izlečili.

Nemoj nikada čekati sutra da nekome kažeš da ga voliš. Reci to odmah. Nemoj reći: »Moja majka, moj sin, moja žena... to već ionako zna«. Možda i zna. No, bi li se ti ikad umorio slušajući voljenu osobu koja ti to ponavlja? Ne gledaj na sat. Uzmi telefon i reci: »Ja sam, želim ti reći da te volim«. Stisni ruku osobi koju voliš i reci: »Trebam te! Volim te, volim, volim te...«.
Ljubav je život. Zemljom hodaju živi i mrtvi, razlikuju se po ljubavi.

 

 

 

 

Indijska narodna priča


Nekada davno sva ljudska bića bila su bogovi, ali su tako zloupotrebili to svoje božanstvo da je vrhovni bog Brama odlučio da im ga oduzme i sakrije ga tamo gdje ga nikad neće naći. Ali, pitanje je bilo gdje sakriti njihovo božanstvo. Zato je Brama sazvao savjet bogova da bi mu oni pomogli da odluči. "Hajde da ga zakopamo duboko u zemlju", rekoše bogovi. Brama odgovori:
"Ne, to ne valja jer ljudi će kopati zemlju i naći će ga." Onda bogovi predložiše: "Da ga potopimo u najdublji ocean?" Brama se nije složio: "Ne, ni tamo", reče, "jer će oni naučiti da zarone u ocean i naći će ga." Bogovi će na to: "A da ga odnesemo na vrh najviše planine i tamo sakrijemo." Ali, Brama je i ovoga puta odgovorio: "Ne, ni to nije dobro jer će se vremenom popeti na svaku planinu i opet će preuzeti svoje božanstvo." Onda bogovi odustaše i rekoše: "Ne znamo gdje da ga sakrijemo pošto, izgleda ni na zemlji ni u moru nema mjesta do kog ljudska bića neće stići."
Brama je dugo razmišljao, a onda je rekao: "Evo šta ćemo. Sakrićemo njihovo božanstvo u najdublji dio njihovog sopstvenog bića jer ljudi se nikad neće sjetiti da ga tu traže."
Svi su se bogovi složili da je to savršeno skrovište, te tako učiniše. I od tog vremena ljudi su prošli zemlju uzduž i poprijeko, kopali, ronili, peli se i istraživali tražeći nešto što je već bilo u njima.

 

 

Čajevi za svekrvu

Jednom davno, djevojka zvana Li –Li se udala i otisla da zivi kod svog supruga i njegove majke.
Za veoma kratko vrijeme Li-Li je shvatila da nikako nece uspjeti da se slozi sa svojom svekrvom.
Njihovo ponasanje je bilo toliko razlicito, da se Li-Li jako ljutila zbog mnogih svekrvinih navika, na sto je svekrva pak odgovarala kritikom.
Prolazili su dani, prolazile su sedmice…
Li-Li i njena svekrva nikako nisu prestajale da se raspravljaju i svadjaju. Medjutim, cinjenica da je Li-Li, shodno staroj kineskoj tradiciji, duzna pokoravati se svekrvi i ispunjavati njene prohtjeve, dodatno je otezavala situaciju.
Zbog svih tih svadja i nesreca u kuci muz je jako patio.
Na kraju Li-Li vise nije imala snage da izdrzi losu narav i ponasanje svoje svekrve, pa je odlucila da sto prije nesto poduzme.
Li-Li je otisla kod ocevog dobrog prijatelja, gospodina Huanga koji prodaje cajeve . Ispricala mu je o cijeloj situaciji i pitala da li bi on imao da joj proda neki otrov, kako bi ona mogla rijesiti problem.
Gospodin Huang se malo zamislio i na kraju rekao: “Li-Li , pomoci cu ti da rijesis svoj problem, ali moras me dobro poslusati i ispuniti ono sto ti budem rekao.” Li-Li rece : “Da, gospodine Huang , ucinit cu sta god mi kazete ”
Gospodin Huang ode u straznju soBiću i vrati se nakon par minuta sa paketom cajeva.
Rekao je: “Mozes koristiti otrov koji brzo djeluje da bi se oslobodila svoje svekrve, medjutim, to moze izazvati sumnje kod ljudi. Zbog toga sam ti dao dosta caja koji ce polako trovati njen organizam. Svakog drugog dana pripremi ukusno jelo i stavi pomalo ovih trava u njen obrok. Ipak, moras paziti da neko ne posumnja na tebe kad ona umre, moras biti veoma oprezna i promjeniti ponasanje prema njoj, budi ljubazna. Nemoj se svadjati, postuj ono sto kaze i odnosi se prema njoj kao da je kraljica”
Li-Li je bila jako sretna. Zahvalila je gospodinu Huangu i pozurila kuci da sto prije zapocne sa njenom zaverom ubistva svekrve. Prolazile su sedmice, prolazili su mjeseci... Li-Li je svaki drugi dan servirala specijalno zacinjeno jelo svojoj svekrvi. Sjecala se sta joj je gospodin Huang rekao kako da izbjegne sumnju u ljudi, tako da je kontrolisala svoju narav, bila je poslusna prema svojoj svekrvi i ophodila se prema njoj kao prema svojoj majci.
Nakon sest mjeseci cijela kucna atmosfera je bila izmjenjena.
Li-Li je naucila kako da kontrolise svoju narav toliko dobro da se cak nikad vise nije ljutila ili bila nervozna. Nije imala cak ni jedan razlog za to od svoje svekrve tokom posljednjih sest mjeseci. Svekrva je djelovala puno njeznije, pa se obostrano slaganje zaista primjecivalo.
Njeno ponasanje prema Li-Li se promijenilo, pocela je da voli svoju snahu kao svoju rodjenu kcerku.
Bez prestanka je pricala svojoj rodbini i prijateljicama kako je Li-Li najbolja snaha koju bi ikad pozeljela.
Li-Li i njena svekrva su se sada mnogo bolje ophodile jedna prema drugoj, bas kao majka i kcerka.
Muz joj je bio jako sretan vidjevsi sta se dogadja u poslednje vrijeme.
Jednoga dana, Li-Li je ponovo otisla kod gospodina Huanga i ponovo ga zamolila za pomoc : „Dragi gospodine Huang, molim vas pomozite mi da sprijecim otrov da ubije moju svekrvu! Ona je postala divna zena i volim je kao svoju majku. Ne zelim da umre od otrova koji sam joj davala!”
Gospodin Huang se nasmjesi i zavrti glavom „ Li-Li , nemoj nista brinuti . Nikada ti nisam dao nikakav otrov. Cajevi su bili puni vitamina da poboljsaju njeno zdravlje. Jedini otrov je bio otrov u tvojim mislima i ponasanju prema njoj, ali ni toga vise nema, jer je tvoja ljubav prema njoj sve izmijenila.”
Jeste li ikada razmisljali da onako kako tretirate sebe, tako ce vas tretirati i drugi?
U Kini kazu: Osoba koja voli druge je osoba koju i drugi vole.

 

 

 

    Hleb i Maslac


    Pekar u selu je kupovao maslac od obližnjeg seljaka. Jednog je dana izvagao količinu kupljenja maslaca i ustanovio da je seljak smanjio količinu kupljena maslaca i ustanovio da je seljak smanjio količinu maslaca iako mu je zaračunao istu cijenu. I tako je pekar optužio seljaka za prijevaru.
    Na sudu je sudac upitao seljaka:
    "- Imate li provjerenu vagu i utege?"
    "- Nemam", odgovorio je seljak
    "- Pa kako onda mjerite količinu maslaca kojeg prodajete?"
    Seljak je odgovorio: "Kad je pekar počeo od mene kupovati maslac smatrao sam da bih trebao od njega kupovati hleb. Počeo sam koristiti njegov hleb od pola kilograma kao uteg za moju vagu, kad sam vagao maslac. Ako je težina mojeg maslaca manja, onda je tomu kriv pekar."
    Jer kako budete sudili, onako će se i vama suditi, kako budete mjerili, onako će se i vama mjeriti.

 


 



*************************************************************
Ipak DOSADA je u tom neobicnom drustvu stalno zivela. Ikad je vec treci put zevnula,ludost je, luda kao i uvek, predlozila:''hajdemo se igrati skrivanja!" SPLETKA je znacajno podigla obrvu a ZNATIZELJA je, u nemogucnosti da se zadrzi upitala:kakva je to igra?'' To je igra u kojoj ja pokrijem oci i brojim do hiljadu, dok se vi sakrijete. A kad izbrojim krecem u potragu. Koji prvi bude pronadzen zauzece moje mesto. Mesto u sljedecoj igri objasnila je LUDOST.

ODUSEVLJENJE je poletno zaskakutalo, dok se RADOST, gotovo neuspesno, trudila uveriti SUMNJU, koja nikom ne vjeruje u igri. NO bilo ih je jos nekoliko koji se nisu hteli igrati.... ISTINA se pitala zasto bi se ona krila kada ce je i onako na kraju pronaci. OHOLOST je drzala da je igra glupa(a zapravo ju je ljutilo sto zamisao nije bila njena). KUKAVICLUK nije htio riskirati.''jedan..dva..tri..pocela je brojati LUDOST. LJENOST se sakrila iza prvog kamena na putu, VERNOST je potrazila zaklon na nebu,a ZAVIST je cucnula u sjenu USPEHA, koji se vlastitom snagom popeo na vrh stabla. VELIKODUSNOST se gotovo nije uspela sakriti jer joj je svakako mesto koje je pronasla izgledalo prekrasno za nekoga od njezinih prijatelja. Kristalno jezero prepustila je LEPOTI, hlad drveta SRAMEZLJIVOSTI. Mekocu leptirova leta ustupila je OSECAJNOSTI, kretanje vetrova SLOBODI a sebi ...? Ipak na kraju se i ona sklonila, i to u zraku sunca. SEBICNOST je, sto se naravno moglo i ocekivati, nasla naj udobnije mjesto na svetu, idealno samo za nju. LAZ se sakrila na dnu okeana, a zapravo je bila iza duge. STRAST i POZUDA su se zajedno sakrili u jedan vulkan, a ZABORAV...zaboravio je gdje se uopste sakrio, ali nije bitno. Kad je LUDOST dosla do broja devesto devedeset i devet, LJUBAV nije jos bila pronasla niti jedno mesto za sebe, jer joj se svako cinilo zauzeto. Tada je ugledala prekrasan ruzicnjak i zavukla se medzu crvene ruze. Kada je LUDOST izbrojala do hiljadu i pocela traziti, prvo je, naravno nasla LJENOST koja je bila iza naj blizeg kamena. Potom je cula VERNOST kako na nebu razgovara s BOGOM. STRAST I POZUDU osetila je u podrhtavanju uznemirenog vulkana, a ZAVIST je pronasla cim je ugledala USPEH. SEBICNOST nije morala ni traziti jer se sama otkrila bezeci iz svog skrovista.Trazeci dalje LUDOST je dosla do kristalnog jezera i odma otkrila LEPOTU.

SUMNJU je vidjela kako sedi na jednom kamenu, otkrivsi se sama kako nebi nikom morala govoriti gde se skrivala. Doskora su svi bili pronadzeni, DAROVITOST je cucala u svezoj mirisnoj travi, TESKOBA u tamnoj pecinii.L AZ ih je sve uverila da je bila na dnu okeana(a virila je iza duge)ZABORAV je vec zaboravio da se neceg uopce igrao. LUDOST nikako nije mogla pronaci LJUBAV. Trazila je po celom svjetu, iza svakog stabla, grma, cveta, na dnu svakog potoka i na vrh svake planine, a kad je vec odustala pogled joj zastade na prekrasnom ruzicnjaku, uzela je stap i pocela razmicati ruze. Odjednom je zacula bolan vrisak, trnje se zabolo LJUBAVI u oci i silno je povredilo. LUDOST nije znala sta bi od jada izvinjavala se molila plakala, da joj dopusti iskupljenje a onda se setila.... Obecala je LJUBAVI da ce do kraja zivota ostati sa njom. I tako:odkad se igra skrivanja igrala prvi put na zemlji, LJUBAV je slepa a LUDOST joj je verna prijateljica..

*************************************************************

 

 

 

 

*************************************************************

U jedno selo došao je stranac koji je želao da se tu nastani. Na putu je susreo starca i upitao ga kakvi su ljudi u selu. Starac mu je odgovorio pitanjem:
¨A kakvi su ljudi bili tamo gde si do sada živeo?¨
¨Loši¨, odgovori došljak. ¨Svi su bili pakosni i svađalice¨.
¨Produži, stranče, dalje. I ovde su takvi ljudi¨, odgovori mu starac.
Posle izvesnog vremena, u selu se pojavio drugi stranac. I on je želeo da se tu nastani. I njemu je starac postavio isto pitanje, a došljak je odgovorio:
¨Dobri su bili ljudi, lepo smo se slagali, ali ja sam odlučio da malo promenim sredinu¨.
¨I ovde su dobri ljudi¨, odgovori starac. ¨Slobodno se ovde nastani, biće ti lepo¨.

*************************************************************

 

 

 

*************************************************************

Jedan je čovjek vodio karavanu deva. Svake bi im večeri skidao teret i svezao za klinove koje je zabio u zemlju, jedan kraj užeta bi vezao za devinu njušku, a drugi za klin. Tako vezane bi ih ostavio i mirno spavao.
Tako je jedne večeri počeo vezivati deve kad je ustanovio da mu manjka klin i konop za jednu devu. U blizini je bila neka kućica, pa je otišao posuditi klin i konop. No u toj je kućici živio neki mudar čovjek koji mu reče: 'Nemam to što tražiš, ali može i ovako. Veži svoju devu kao što običavaš, kao što je uvijek vezuješ, samo bez klina i konopa'.
Čovjek je postupio po savjetu. Postavio je devu na njezino mjesto, a zatim pravio pokrete rukama kao da joj vezuje konop za njušku. Uzeo je čekić i udarao po zemlji kao da zabija klin, a na kraju radio pokrete kao da konop vezuje za klin. I što se je dogodilo? Glupa se deva cijelu noć nije micala.
Sljedećeg se jutra karavana spremala na pokret. Svaku je devu odvezao osim one koja i nije bila vezana. Sve su se deve podignule i krenule, ali ona nevezana nikako.
Čovjek pomisli najgore: 'O Bože, što je s ovom devom? Zar se razbolila?'
I ponovno potraži pomoć onog mudrog u kućici. 'Molim te pomozi! Što se događa s mojom devom? Nikako neće krenuti!'
'Pa moraš je odvezati', reče taj.
'Pa nemam što odvezati, kad je nisam ni vezao.'
'Upravo to 'ništa' trebaš odvezati isto onako kako to uvijek činiš.'
Na to čovjek to i učini. Pride devi i malo je povuče za njušku, kao da odvezuje konop. Zatim se sagne i s čekićem izbije navodni klin, a potom zamota navodno uže.Istog je časa deva ustala, potrčala i pridružila se krdu.
Uvjerenja nas čvršće vežu od bilo kakvih konopa.

*************************************************************

 

 

 

 

*************************************************************

Našao neko orlovo jaje i stavio ga pod kokoš. Orlić se izlegao kad i pilići i odrastao sa njima.

Čitavog života orao je radio isto što i kokoši u dvorištu, misleći da je jedna od njih. Kljucao je naokolo u potrazi za bubama i glistama, kokodakao je i lepršao krilima, uzdižući se koji pedalj iznad tla. Prošle su godine i orao je ostarjeo.

Jednog dana ugledao je u visini, na vedrom nebu, čudesnu pticu moćnih raširenih krila, kako lebdi na vjetru.

Stari orao zapanjeno je gledao uvis. "Šta je to?!?" pitao je."
To je orao, kralj ptica", rekla mu je jedna kokoš. "
On pripada nebu, dok mi, kokoši, pripadamo zemlji."

I tako je orao umro među kokošima, ne znajući ko je.

*************************************************************

 

 

 

 

*************************************************************

Ako ja ne želim ono što ti želiš, ne trudi se, molim te, da mi dokažeš da je ono što ja želim pogrešno;
ili, ako ne vjerujem ono što ti vjeruješ, zastani malo prije nego što počneš da me ubjeđuješ;
ili, ako osjećanja pokazujem jače, odnosno slabije od tebe u istim situacijama, dopusti mi da to ipak učinim onako kako mi odgovara;
ili, ako nešto radim na način koji se razlikuje od načina kako ti radiš to isto, dozvoli mi.
Ne zahtjevam od tebe da me potpuno razumiješ, bar ne sada; to ću, možda, tražiti tek kad osjetim da od mene hoćeš načiniti kopiju sebe....
Možda sam tvoj bračni drug, možda radni kolega, tvoj roditelj, ili jednostavno, prijatelj.. I dok ostvarujem svoje želje, pokazujem svoja osjećanja ili izražavam vjeru, ti otvori svoje srce i dopusti da u njega uđe i razvija se saznanje da nije sve pogrešno što je različito od tvoga. Prihvati me onakvu kakva jesam - to je prvi korak koji možeš učiniti ako hoćeš da me razumiješ...

Jednog dana, ako me ikada stvarno shvatiš, vidjećeš da u tome kakva sam postoji mnogo lijepog. I tada ćeš, nadam se, osjetiti snažnu potrebu: ne da me mjenjaš da bih bila kao ti, nego da me cijenis, priznaš, podržiš i voliš....

*************************************************************

 

 

 

 

*************************************************************

Nekada davno je deda svome unuku ispricao jednu životnu istinu.
U duši svakog čoveka se vodi bitka. Kao borba izmedju dva vuka. U duši svakoga od nas.
Jedan vuk predstavlja zlo. Predstavlja bes, zavist, ljubomoru, žaljenje, pohlepu, aroganciju, samosažaljenje, krivicu, greh, srdžbu, inferiornost, laž, lažni ponos, egoizam...
Drugi vuk predstavlja dobro. Predstavlja ono što pruža užitak, mir, ljubav, nadu, vedrinu, poniznost, ljubaznost, dobrotu, srdačnost, darežljivost, istinu, suosećanje i veru.
Unuk se zamisli na nekoliko trenutaka. Sve svoje misli vredno usmeri u dubinu dedovih reci, pa ga upita;
-Koji vuk na kraju pobedi?
Deda odgovori sa smeškom na svom starom licu:
-Pobedjuje uvek onaj koga hraniš...

*************************************************************

 

 

 

 

*************************************************************

Jednom je jedna žena zalivala svoj vrt, kada je ugledala 3 starca pred svojim vrtom. Nije ih poznavala, no svejedno im je rekla:
" Mislim da vas ne poznajem, ali mi se čini da ste gladni. Molim vas uđite unutra i pojedite što god. "
Starci su je upitali: " Je li Vaš muž kući? "
"Ne ", odgovorila je, nije."
"Onda moramo otići, " rekli su.
Uveče kada joj se muž vratio, žena mu ispriča što se dogodilo.
" Sada im možeš reći da sam se vratio i pozovi ih natrag, unutra ",
rekao je muž, i žena je otišla da pozove starce na večeru.
" Nažalost, ne možemo svi prihvatiti Vaš ljubazni poziv."
Rekli su joj starci. " Zašto ne ?"
Upitala je iznenađena žena. Jedan od staraca pokaza na jednog i reče:
" Njegovo ime je Bogastvo."
Potom pokaza na drugoga i reče:
" Ovomu je ime Uspjeh."
" Meni je ime Ljubav."
" Sada pođi k mužu i skupa odlučite kojega biste od nas 3 pozvali unutra."
Žena se je vratila u kuću i sve ispričala mužu.
Muž presretan reče:
" Super! Pozovi Bogatstvo da sa svim i svačim napuni našu kuću!"
na pak nije bila zadovoljna s njegovim prijedlogom:
" Zašto radije ne bih pozvala Uspjeh ?"
Razgovor između njih je slušala njihova kćer i sva oduševljena rekla:
" Zar ne bi bio bolje pozvati Ljubav ? Naš dom bi potom bio napunjen Ljubavlju !"
Poslušavši savjet njihove kćeri, muž je rekao ženi:
" Pođi i zamoli Ljubav neka bude naš gost. "
Žena je pošla i upitala:
" Ko je od vas Ljubav ? Molim neka dođe i bude naš dragi gost."
Ljubav je sjedila u svojim invalidskim kolicima i skupa sa njima se odvezla u kuću.
Druga 2 starca su krenula za njom.
Zaprepaštena žena je upitala zašto idu i Bogatstvo i Uspjeh, kada je ona pozvala samo Ljubav ?
Starci su u jedan glas odgovorili:
" Da si pozvala Bogatstvo ili Uspjeh, druga 2 bi otišli. No, ti si pozvala Ljubav i gdje god Ona ide, nas 2 je slijedimo !"
Tamo gdje ima Ljubavi, tamo uvijek dolaze Bogatstvo i Uspjeh.

*************************************************************

 

 

 

 

PRIČA O BAKALU I PAPAGAJU


Bio jedan bakal(trgovac namirnicama) i imao je lijepog zelenog papagaja.Papagaj je imao lijep glas i lijepo je govorio.
Čuvao je dućan,a ujedno privlačio i nasmijavao mušteriju svojim glasom i govorom.Lijepo je pjevao kao papagaj a lijepo je i govorio ljudskim govorom.
Jednog dana bakal je otišao kući,a papagaja ostavio da mu čuva dućan.Izenada,mačka je skočila u dućanu za mišem,a papagaju je od straha stala duša.Letao je po dućanu tamo-ovamo,s jedne strane na drugu.Izvrnuo je posudu u kojoj je bio đul-jag(ružin parfem) i tako se prolio parfem.
Bakal se vratio od kuće i zadovoljan sjeo u svome dućanu.Kada je opazio da je đul-jag proliven,naljutio se žestoko.Zgrabio je papagaja i zgulio mu perje s glave.Od ovog udarca papagaju se oduzeo glas pa je prestao govoriti.Bakal je počeo žaliti šta je uradio.Od žalosti je počeo čupati sebi bradu i vikati:žalosti,teška žalosti,što sunce moga dobra prekri oblak.
Da mi se bogdo ruka slomila,kad sam udario onoga što lijepo govori.
Davao je sirotinji milostinju,priželjkujući da se papagaju povrati glas i govor.Tri dana i tri noći je bio vrlo neraspoložen i gotovo je bio izgubio nadu.
Pritiskivalo ga je stotinu briga,očekujući da papagaj opet progovori.
U to,prođe ispred dućana siromašak obučen u vreću i obrijane glave kao tas.
Najednom,papagaju se povrati glas,pa progovori i poviče siromahu:
O ćelo,o ćelo,zar si i ti prolio đul-jag i umiješao se u ćelavce!?
Svi prolaznici su se od srca nasmijali na ove papagajeve riječi i poređenje.


*Postupak čistih ljudi nemoj mjeriti prema sebi.Zbog pogrešnog poređenja mnogi ljudi su širom svijeta skrenuli s pravog puta.
Dvije su vrste trstike,jedne su prazne,a iz srži drugih dobiva se šećer.

 

 

 

*************************************************************

Neki covek, njegov konj i pas, putovali drumom. kad su se zadesili pored jednog ogromnog drveta, udari grom i sve ih pokosi. ali čovek nije shvatio da je napustio ovaj svet, pa je nastavio put sa svoje dve zivotinje. put je bio dug i tezak. stalno su se penjali uzbrdo, po suncu koje je peklo, bili su premoreni, znojavi i zedni. iza jedne okuke ugledase velelepnu kapiju, svu od mermera, koja je vodila na trg poplocan zlatnim plocama, a na sred trga stajala je cesma iz koje je tekla kristalno bistra voda. putnik se obrati coveku na ulazu:"dobar dan". "dobar dan", odvrati strazar. "koje je ovo ovako lepo mesto?" "to vam je nebo." "sreca nasa sto smo stigli na nebo jer umiremo od zedji", "mozete slobodno da udjete i pijete do mile volje", odvrati strazar i pokaza na cesmu. "ali moj konj i pas su takodje zedni". "zao mi je, ali zivotinjama je zabranjen ulaz". covek je bio strasno razocaran jer ga je morila neizdrziva zedj, ali nije hteo sam da pije. zahvalio se strazaru i nastavio put. jos dugo su tako hodali uzbrdo kad naidjose na drugu kapiju, ovoga puta trosnu i oronulu , od koje je vodila zemljana staza oivicena drvecem. u hladu ispod jednog drveta lezao je neki covek sa sesirom natucenim preko lica i verovatno dremao. "dobar dan" rece mu putnik. covek samo klimnu glavom. "strasno smo zedni ja, moj konj i moj pas." "tamo u steni ima jedan izvor", rece covek pokazujuci prstom. "mozete da pijete do mile volje". covek, konj i pas odose na izvor i utolise zedj. putnik se vrati da se zahvali coveku. "dodjite kad god hocete", odgovori covek. "samo jos nesto da vas pitam. kako se zove ovo mesto?" "nebo". "nebo? ali strazar ispred mermerne kapije mi je rekao da je ono nebo!" "ono nije nebo, ono je pakao" putnik je bio zbunjen. "treba da im zabranite da se koriste vasim imenom! taj lazni naziv sigurno stvori veliku zbrku!" "ni govora; oni nam cine veliku uslugu. jer tamo ostaju svi oni koji su u stanju da iznevere najbolje prijatelje..."

*************************************************************

 

 

 

Kostenlose Homepage von Beepworld
 
Verantwortlich für den Inhalt dieser Seite ist ausschließlich der
Autor dieser Homepage, kontaktierbar über dieses Formular!